Archive for May, 2012

КОСИНГАС

Александар Тешић

Српски господар прстенова, триологија заснована на словенској дивонији, односно митологији; српској историји,  косовском миту, епским песмама, народним обичајима, религији хришћанској али и оној пре ње… Три књиге прате пут монаха Гаврила, и Краљевића Марка…

У првој књизи РЕД ЗМАЈА аутор нас упознеје са ликовима романа, који су мешавина историских, митских личности, и плод фикције аутора. У првој књизи Краљевић Марко стиче своје најснажније оружје.

Друга књига БЕЗДАН води нас у подземни свет, описује Гаврилов боравак и бег из пакла.

Трећа књига којом се завршава ова триологија, носи назив СМРТОВАЊЕ, писац нас води до одлучујућег сукоба горњег и доњег света. Паралелно са догађајима који прате Марка и Гаврила одвија се и историска Косовска Битка, на коју Марко није успео да стигне на време, јер је спашавао свет од доласка мрака из доњег света.

Триологија Косингас говори о пишчевом сјајном познавању српске и словенске дивоније, којој повремено додаје елементе нордиске и келтске митологије. Писац на одличан начин приказује прелазак нашег народа са старе предхришћанске религије, на нову хришћанску. Он заправо тај религиски сукоб нечег старог исконског у нашем наоду, и нове хришћанске традиције описује синтезом та два наизглед толико страна елемента. Та синтеза нове и старе религије најасније се види у лику монаха Гаврила, који познаје душу народа, и према свом народу је благонаклон, он познаје све старе обичаје и лако их тумачи и преводи на нови хришћански дух. На моменте изгледа да је аутор при стварању лика монаха гаврила, за узор имао Светог Саву. Са друге стране Марко Краљевић је на почетку бахат племић, склон кавги, тучи, пићу, али током овог необичног пута на ком ће сретати демоне и божанства старе традиције, у друштву скромног монаха, он ће доживети свој лични преображај.

Косингас ће вас одвести у средњовековну Србију, у земљу и људе где митологија није била само прича која се преносила са колена на клено, већ стварност и свакодневица. Аутор ће нам појаснити и значење топонима, митске називе за и данас постојећа имена планина, река, села… Приказаће нам свет велике српске властеле, њихову раскош и њихово необично надприродно порекло. Приближити нам витешке редове, витешку част која је често била изнад религије и националне припадности.

КОСИНГАС се може читати као једноставна авантура епске фантастике, а може се читати и као веома сложен и добар опис старе традиције не само Србије, већ готово читаве Европе.

Advertisements

– Nе…

– Шећер ?

– Не, хвала.. Увек пијем без леда.. Ви ?

– Понекад. Заправо само када је кишна година.

– Не памтим кишу. Одавно није падала.

– Да, већ неколико сезона рекао бих. Таква је клима ове планете… Ви сте овде рођени?

– Да. Уствари нисам сигуран, овде сам одрастао. Родитељи су ми се бавили планетарним туризмом, пуно су путовали све док се ја нисам родио. Не знам да ли је наш брод већ био слетео када се мајка порађала. Отац је толико волео путовања, да ме неби чудило да су ме зачели у отвореном свемиру.

– Шалите се…

– Наравно, није на одмет…

– Свакако…  А видите мене су послали на ову планету пре петнаест година. И још увек не могу да се навикнем на ову чудну климу. Превише је сува. Ја сам рођен у утроби подморнице. Моји родитељи су били подводни риболовци на једној од такозваних течних планета. Копно сам први пут угледао за свој четрнаести рођендан. Тада се отац пензионисао и напустио риболовачку флоту.

– Моји родитељи су толико путовали, а ја никада нисам напустио родну планету. Вероватно би ми вишак влаге сметао. Лако сте навикли да дишете?

– Било је ужасно. Седам месеци сам ишао на обуку како да дишем, а да притом не губим влагу из свог тела. Некад се заборавим. Најгоре је када ми се то деси док спавам. Тада морам да се потопим, и да не излазим из мокрог окружења најмање осам сати.

– Имате ли снове? Кошмаре?

– Тешко ми је да вам то објасним. Нису то кошмари. Најчешће су то необичне слике, бизарних светова, препуних ужасавајућег растиња. Сањам како се пробијам кроз то растиње, а оно што би требало да буде маслачак заправо је трипут више од мене.

– Чуо сам да такав свет постоји.

– Да, знам за то. Високо растиње, обиље влаге, одсуство било каквог покретног створа, било какве животиње. Царство подивљалих биљака. Распитивао сам се, причао сам са стучњацима о својим сновима, они су ме упознали са постојањем такве планете. Најчистији ваздух у читавој галаксији.

– Тачно. Онда вам је сигурно познато да су савези забранили експлатацију тамошњег гаса, како се не би нарушио савршени биљни систем.

– Понекад претерују. Ова планета оскудева водом, али неће ни кап воде пренети са неке друге, јер би нарушили равнотежу.

– Планетарни савет се плаши да се између савеза не створе сукоби ако би се дозволила трговина сировинама.

– Знам, знам. Све што настане на некој планете мора ту и остати.  Тај принцип се једино на људе не односи.

– Да зато је неколико планета пренасељено.

– Пратите цене некретнина по планетама.?

– Да, запањујуће је. Знете решио сам, ако онај мој син не заврши школу у догледно време, купићу му велику фарму гњива на планети Вргањ 3.

– Шалите се, за те паре можете купити једва пола кутије примитивних шибица на Тесла 7. Није ли то превелика казна за дете.

– Ви се то плашите, зато што вам се ћерка загледала у њега.

– Никако,  ја се у њене одлуке не мешам.

– Шалим се наравно, нек су они само добро, па и ако буду живели од печурака, нек им је са срећом.

– Наравно… Предомислили сте се, ипак желите шећер?

– Па може. Хвала !

Када су утихнули сви звуци у кући, она лагано устаје из кревета. Пружа ногу испор покривача, додирује голим прстима хладан патос пода, проналази папучу, навлачи је на босу ногу, затим што тише понавља ту тако добро увежбану радњу обувања са другом ногом, без и једног шума. На тренутак јој кроз тело пролази језа, у соби је ипак много хладније него под њеним покривачем. А њено младо бујно, још увек не љубљено тело је врело. Узима шибицу и пали свећу. Светлост обасјава собу, не сме дуго да држи упаљену свећу, мајка може да примети како их брзо троши, већ је две потрошила за задњих седам дана. Једном је рекла мајки да увече чита, па да јој зато треба још свећа, али када је мајка питала које је то књие до сад прочитала, збунила се. Мајка може да посумња на њене ноћне игре. Привлачи столицу прозору, седа у њу, пребацује ћебе преко себе, огрће се њиме, само јој глава вири изнад њега. Иако је угасила свећу у соби није потпуни мрак. Светлост улази кроз прозор. Светлост из комшиских кућа, месечина је вечерас јака, али највише светла допире из крчме. Крчма је са преке стране, две куће ниже низ улицу. Зна да мора још да чека, све док не утихне и та светлост из кафане, све док се и последњи гости не разиђу, а уморни крчмар не оде на починак.

Топот коњских копита, зауставља се се испред крчме. Јаки удари гвоздених потковица по старој калдрми још одјекују, помишља, само да се родитељи нису сада пробудили. Ово су коњи газда Игњата. Газда Игњат има најснажније коње у вароши. Вечерас је по њега дошла само једна кочија. А да, сетила се, газдарица Дубравка и њина кћи Новка отишле су пре два дана у посету Дубравкиној сестри Аници, на велики салаш. Иначе би по газду дошле обе кочије. У једну би крчмарев шегрт пажљиво унео штап и шешир. А у другу кочију би тетурајући се од вина ушао газда Игњат, у пратњи свог увег трезног слуге Радмила. Вечерас када газдарице нису у вароши Радмило је изгледа на поштеди, добио је од газде слободно вече. А то значи да се газда неће сам вратити кући. И заиста из кафане, правог и трезвеног хода излази газда Игњат, а са њим и две младе девојке. Крчмарица Катица и циганчица Јулишка. Обе се кикићу и задиркују газда Игњата, док његове руке тобож нехајно прелазе по њиховим младим телима. Вечерас ће с Игњат сладити са ова два набујала пупољка, и заборавити на своју охолу хладну и горду жену Дубравку, а већ сутра, када му се жена и кћи врате, он ће бити поново онај отмени трговац, строги отац, надмени господар који не разговара ни са својом послугом, а камоли са крчмарицама и циганкама. Само његов верни пратилац Радмило зна све газдине тајне…

Можда је Радмило онај кога чека… Ако вечерас није са газдом, а дође то би могао бити он. Млад паметан, увек кицошки дотеран, дошао је у варош да изучи школе за лекара, али ротидељи су му запали у тешке дугове, и он је морао да се запосли код Игњата. Напустио је школи како би издржавао себе и родитеље на селу. А имао је и сестру пред удају, па је и њу требало опремити како доликује. Игњат га је волео, онако како охоле газде без мушког наследника могу да воле, причало се по вароши да ће се Радмило оженити госпојицом Новком. Те да ће му Игњат наћи достојног мужа за сестру. Па зар би он долазо под њен прозором, зар би жртвова толико богатство због ње. Не, знала је да то не може бити Радмило…

Звук кочија губио се у тами краја улице, када се зачуо пуцањ. О па да, субота је, ловци су били вредни цео дан, и сада у свом ловачком клубу, две улице ниже, прослављају данашњи улов, а умор побеђују јаким рујним вином. Звук разбијеног стакла, а затим псовка уморног крчмара на младог шегрта, који је понео стаклне балоне са вином из крчме до ловачког клуба, саплео се на прагу крчме, испустио један балон. Срећа онај други, већи, остао му је у руци. Сада само мора да истрпи грдње крчмара, његове претње да ће му одбити од плате сваку кап вина коју је просуо, иако обоје знају да крчмар то неће урадити. Стари механџија Гвозден, крупан, висок, човек уморног лика, једино што је имао у животу била је његова крчма “Рујна кап”, коју је наследио од свог оца. Никад се није женио, нити је имао деце, а волео је младост. Био је увек помало сетан, и тужан за временом када је момковао, када је он био међу најбољим приликама у вароши, само он није могао да се смири, није могао да се скраси, а то су знале све девојке, а и њине мајке, те ни једна није хтела да да своју мезимицу за једног бећара женскароша. Волео је жене, и умео је да се потуче због њих, па макар оне биле и удате, само нека су лепе. Умео је и да попије више вина но што би се у крчми продало за једно вече. А сада кад је остарио, када га снага полако попушта сада су му остала само сећања на те веселе дане младости. Зато се он заправо не љути на свог трапавог шегрта. Али му је жао. Душа га боли док гледа своју крчмарицу Катицу како одлази са газда Игњатом. Жао му је ње, тако лепе, стасите, јаке девојке што уместо у рукама неког младића, па чак нек је то и овај трапави шегрт, она завршава у дебелим похлепним прстима маторог газда Игњата.

Чује се песма, ма не то је заправо драње тројице пијаних другова, који пролазе поред крчмара и шегрта, и одлазе у мрак, вероватно ће се упутити ка ловачком клубу, где ће се побити са већ пијаним ловцима, а затим крвави, отрежњени али ипак срећни отићи кућама, где ће их мајке корити за младалачке будалаштине које чине. Гвозден им се осмехује, толико га подсећају на њега некада…

Можда је тај што га чека, заправо тај трапави шегрт. Ти његови тајни доласци, бојажљива шушкања и цвркутања под прозором, та стидљивост, то личи на њега. Зна се да он последњи леже у вароши, тек кад поспреми, ориба, целу крчму. Могао би бити он. Ипак доста је млад, готово је дете, па не би се ваљда он загледао у њу, кад има толико кафанских жена, које су му под руком, само када би био мање стигљив. Али за годину ил можда пар месеци проћиће га стидливост… Млад је да би био он… Остаје јој да чека, можда ће јој вечерас открити ко је заправо он.

Из нагађања о шегрту, прекинуо ју је снажан звук пиштаљке. Како је само крчмар мрзео тај звиждук, то је пандур Јоле најављивао свој долазак у кафану. Јолету су сви били пријатељи, цела кафана, цела варош, али он никоме није био пријатељ. Крчмар је знао да кад Јоле дође у кафану, остали гости неће још дуго остајати. Имао је навику да звиждуком у своју пандурску пиштаљку најави свој долазак, а умео је да звижди све док сви у кафани не би устајли да га поздраве. Онда би се окренуо неком од друштва за столовима, пришао им без питања, и почео да прича са њима. Да води главну реч, и да се хвали са којим је све женама био, како је он некад ловио најкрупнију дивљач. Наравно неће да прича како су га избацили из клуба ловаца, и како више не сме да залази тамо. Прицао би како он уме да попије, иако би већ после друге чашице увелико укрстио поглед, и безциљно млатио рукама. Чашћавао би друштво са којима би причао, а они нису смели да оду све док он не крене, плаћао би им туре и туре пића само да слушају његова хвалисања. Зато су сви остали гости напуштали кафану. У полицији су га држали једино зато што му је отац био пандур, вредан, и један од ретких у униформи који је заиста био поштен. Као дете пандура Јолету је све било дозвољено, и тако је мали Јоле мислио да је стеко пуно пријатеља. Али сви у варошкој станици чекали су дан да његов отац умре, па да се отарасе Јолета. А Јоле је био према свима исти. Отац га је оженио богатом кћерком кројача Љубе, али се по вароши говорило да га она вара не бирајући са ким. Комшије су му се смејале како деца не личе на њега.

И заиста по Јолетовом доласку у крчму, муштерије су почеле да напуштају кафану. Звук ципела, и женских чизама са штиклом, збрка разних битних и не битних разговора разлиле су се улицом.

Она је чекала баш то, да завлада тишина у улици. Да смотани шегрт угаси светло у крчми, да улицом завлада мрак. Тада ће он доћи. Мора да дође вечерас, није га било већ четири вечери. Чудно увек дође кад је киша, кад је облачно, када је слаба месечина. Зашто се крије… Куцне јој на прозор, остави цвет под прозором. Једном јој је куцнуо, заправо баци каменчић, кад је отворила прозот певушио јој је тиху песмицу сакривен у сенци великог ораха. Једном је тихо свирао тамбурицу, а једном чак и фрулу.

Коначно звукови крчме, и улице су утихнули. Још само мало и трапави крчмарев шегрт ће погасити светло у кафани, и отићи назад у кухињу где ће до јутра прати суђе и чаше. Крчмарица Катица ноћас није ту, да му помогне па ће морати све сам да ради…

Хук сове, и звук птичијих крила пресекли су небо. Тачно наспрам њене куће, налази се стара напуштена кућа, у којој нико не живи годинама. На њеном тавану угњездила се породица сова, и неколико слепих мишева, који ноћу крстаре небом. Док је била мала плашила се и куће и сова и мишев, а сада су јој они постали пријатељи. Волела је кад чује хуг сове, јер је често после њега долазо онај фини лагани ударац каменчића о стакло њеног прозора, а затим сусрет са њеним тајним обожаваоцем. Када би још само могла да сазна ко би то могао бити. Желела је да га упита ко је, али се плашила да не пробуди своје ако би проговорила. Зато би само немо стојала у прозору, слушала га, гледала, и желела.

Звук сове није једини звук који се могао чути из напуштене куће. Како се двориште не би упарложило, и напунило којекаквих штеточина: пацова, змија, ласица, творова. Комшије су се договориле, да крчмар Гвозден у дворишту посади виноград, и да га одржава, а да они најближе комшије добију по пар литара вина сваке године. Гвозден је волео да прича како му је тај виноград доносио најплодније вино, увек се смејући. Она је знала зашто се Гвозден смеје. Толико пута је док би нестрпљиво исчекивала свог тајанственог удварача, из винограда у дворишту напуштене куће чула људске гладове, женске и мушке, чула шапутања и којекаква бесмислена обећања, чула пољубце и уздахе, цику, смех. Нека је могла да препозна гласове, најчешће је женски глас био глас циганчице Јулишке, а мушки гласову би се мењали. Али понекад био је то и глас капетанице Иванке чији је муж капетан Василије већ три године у гарнизону, и ретко стиже да обиђе своју кући, најчешће би са њом препознала глас судије Јове, али некад и није могла да разазна мушки глас. Било је и гласова које није знала, али у винограду је ноћу често било веома живо. Крчмар Гвозден би раном зором прошетао виноградом, и ту набрао бројне плодове, заборављене шалове, јакне, марамице са извезеним иницијалима, табакере, новчанике. Јеном је чак читаве панталоне писара Сретена пронашао на чокоту грожђа. Обично би те предметне затим ставио на полицу изнад шанка, и продавао их. Наравно већ за неколико сати појавио би се власник, и не питајући за цену платио да поврати своје изгубљене ствари.

Вечерас се овакви гласови нису чули. Али зачуо се петао, и она је знала да јој ноћас њен љубљени неће доћи. Приметила је да зора руди на истоку, и брзо се вратила у кревет, како би ухватила бар мало сна, пре но што је мајка пробуди да се спреми за цркву. Јер данас је недеља, а њу мајка тад редовно води у цркву, да покаже целој вароши како васпитану и лепу кћер има. А она зна, у цркви ће бити и он, иако не зна ко је, он ће је гледати, и зато треба да одспава, да буде лепа, одморна, да буде најлепша, да га изазива, па ће јој се можда следеће ноћи он преставити…

 

 

GORAN ĆURČIĆ

После десет година опет сам у старој родитељској кући. Ово је последњи пут да сам у њој. Рођен сам у њој пре више од четрдесет година. Сећам се меког али гласног мајчиног гласа како виче моје име док истрчавам у двориште, жељан игре у хладовини старе јабуке: “Марко куда си пошао …” Јабука је давно иструлила, осушила се, ветар јој је покидао гране, последње лишће са ње је опало пре много много лета. Остало је само мало једва приметно узвишење на месту где је отац некада гомилао суво лишће јабуке када би затрпало читаво двориште у раним топлим јесењим данима.

    Сећам се очевог грубог гласа како ме дозива: “Марко улази у кућу, чекамо те !!!” Мајка би тада најчешће додала : “Супа се охладила…” или “Ручак је готов…“ Толико сам волео то двориште. Умео би да се попнем у крошњу јабуке и да сатима тамо седим сакривен полако се сладећи крупним сочним плодовима дрвета ког више нема.

   Уживао сам у топлим вечерима када би смо отац, мајка и ја седели у дворишту, посматрали звезде које су буде над нашим двориштем и причали диго о безначајним стварима. Сада када имам своју децу, схватам их како су се трудили да улепшају свет за мене, и заиста полазило им је то за руком. Био сам срећан са њима. Када бих сада могао само на трен да поразговарам под крошњом старе јабуке са њима, да се вратим у то давно безбрижно време дечије радости. Можда једино искрено време. Можда једино стварно време. Али они су сада далеко, далеко, и неће се више вратити, као што се ни ја више нећу вратити у моју стару кућу, јер ње више неће бити, исто као и њих.

    За недељу дана доћи ће булдожери и све ће поравнати, више нико никад неће препознати малену хумку насталу од старог, сувог лишћа јабуке, на којој сам тако волео да се играм док би отац и мајка разговарали, испијајући кафу у хладу јабуке. Више нико никог неће дозивати са маленог прозора кухиње, више нико неће знати да се некада овде налазио мој дом.

    Добро доста је, то се морало обавити, моја деца не желе да се врате у мој родни град, у старој кући одавно више нико не живи, једино што сам могао било је да је продам. Овде ће за пар месеци нићи нов тржни центар, вероватно ће на месту маленог хума од сувог лишћа, бити паркинг за море купаца који ће корачати по мом дворишту, можда ће одељење са чоколадама сместити баш тамо где је некада била моја соба, било би то тако сурово зар не…

   Коначно морам и то да обавим, као лешинар узећу из старе куће све оно што ми још може користити, а све што оставим препустићу гусенимаца булдожера. Ево ме на тавану, сећам се одлично када сам се први пут попео тамо. Отац и мајка су били толико бесни и викали на мене. Тада сам први пут добио батине од оца. Заправо то је био једини пут да ме је ударио, па добро сада га разумем имао је право, попео сам се без мердевина, успезао сам се уз олук, а затим ни сам не знам како дошао до малих врата тавана, кроз која сам се некако увукао унутра. Дуго, дуго после тога нисам ни помислио да се попнем овде. Очеве једине батине уродиле су плодом, и када сам порасто, и требао за нешто да се попнем на таван, никада се не бих диго задржавао, као да сам се бојао да ће ме очева казна задесити опет чим сиђем.

    Гомиле старог наместаја, делови машина којима више не могу да одредим сврху, неке старе торбе, неколико трулих јакни, једна бунда изгрижена временом и мојљцима. Зарђали есцајг, пар поломљених тањирам једна читава шоља за млеко. Стаклени балон од пет литара, у коме изгледа још увек има ракије. Каца, пар канти, неки пробушени лонци невешто закрпљени канапом.

    Коначно уз сам оџак примећујем гомилу цигли као да су се обрушиле од димњака. Погледао сам мало боље, између обрушених цигли била је једна дрвена кутија, изгравирана необичном шаром. Отворио сам кутију, унутра је било неколико старих слика, толико избледелих и нагрижених влагом и димом да на њима нисам могао никога препознати. А на самом дну кутије био је пожутели коверат, готово слепљен са дрветом. Пажљиво сам некако успео да одвојим коверат од кутије. Још пажљивије сам отвор коверат и из њега извадио стару хартију, исписану избледелим мастилом. Покушао сам да разазнам делове старог писма. :

   Ми нисмо имали среће. Сватам те, и разумеме, али свати и ти мене да немам другог избора. Ја то морам урадити, обоје смо прошли пакао. Знаш добро колико вас обоје….

  Затим је следило пола стране неразговетног избледелог текста, тек ту и тамо препознао бих по неко слово, а јасно сам мого да наставим са читањем тек при крају странице…. Нисам могао да схватим да ли ово пише мушкарац или жена, рукопис ми није био познат. Нисам мога да одредим коме је упућено ово писмо, да ли је упућено мојој маци или мом оцу. Дрхтао сам док сам читао наставак. Мојих четрдесет и кусур година живота били су лаж, моји родитељи, моја детиња срећа све је то била лаж.

    Наше дете се неће сећати, још је мало. Нека никада не сазна за мене, тако је најбоље.Тешко ми је, али тако је једино могуће, само тако можемо наставити даље. Само тако он може мирно одрастати. Ужасно ми је, али само тако ми можемо неаставити да живимо, све друго је немогуће. Опрости, и знај да и ја теби све опраштам. Ја сада одлазим, више ме никада нећете видети. Немој покушавати да ме спречиш, молим те не чини то, биће нам обома теже…. Не тражи ме.  Чувај ми нашег Марка…

СРЦЕ ТАЈГЕ

Или Чергињ – кнегиња планина (Сердце Пармы, или Чердынь — княгиня гор)

АЛЕКСЕЈ ИВАНОВ (Иванов, Алексей Викторович)

Аутор нас враћа у давну 6963. годину од настанка света, односно 1455. годину по новом рачунању времена. Одводи нас у огромно пространство руске тајге, на падинама Урала. Говори о времену настајања једне од најмоћних империја, па и данас најпространије замље на планети. Говори о сукобу богова, магије, религија, сукобу људи, похлепи. Говори о земљи натопљеној крвљу свог народа.

О сукобу старе мистичне мрачне религије предагака, и у нове религије православног Господа. О њиховом сукобу, али и о прожимању, и тежњи да се оне измире. Аутор описује љубав, издају, битке, магију. Он спаја стварну историју и мит, стварајући дело на граници фантастике и историског романа, прожету пријатним напетим осећајем хорора.

Пре пар година на факултету сам имао прилику да слушам предавање о физичким карактеристикама Русије. Том приликом професор је споменуо да не постоји страшније место на планети од четинарских шума севера. Да нема ничег страшнијег но изгубити се у хладним магловитим тајгама. Говорио је од стотинама, ловаца, шумара, дрвосеча, који су зашли у тајгу и ту им се губи сваки траг. Овај роман сместен је баш ту, у мрачну шуму севера Русије, а писац је на папир савршено пренео хладноћу и страх који влада тајгом.

Вреди се сконцентрисати и прочитати ово дело пуно карактеристичних ликова,  јер можда у сваком од нас живи део те мрачне хладне шуме, у којој се сукобљава и сједињује оно мистично и оно реално.

НОЋ У САМОТНОМ ОКТОБРУ

(A night in the lonesome october)

Роџер Зелазни (Roger Zelazny)

Октобар има тридесет и један дан, баш толико глава има и ова необична прича. Кроз месец дана колико траје радња романа, упознаћемо се на неколико не свакидашњих ликова, за које смо више или мање чули у неким другим делима, где су они самостало главне личности. Атор коризећи своју фантастичну имагинацију смешта на једном истом простору Дракулу, Џека Трбосека, Шарлоха Хомса и бројне друге значаје личности из света фантастике. Сви се они скупљају баш ту како би последњ ноћи октобра одиграли за њих веома значајну игру. Они су подењени у тимове, али нико не зна ко је са ким у екипи, нико не зна ко је отварач, а ко затварач. Нико поуздано не зна и тачно место где игра треба да се одржи, нито ко је све стварни учесник игре. Додатна необичност ове приче је што је она испричана из угла љубимаца играча, из угла малих помагача, домаћих животиња: пса, мачке, змије, сове… И баш су они, ти необични љубимци – помагачи, задужени да открију и реше све непознатости за рачун својих господара.

Зелазни још једном показује своју изваредну машту, и одводи нас у причу која је на моменте комична, готово детињаста, а на моменте напета и помало застрашујућа, уз неизвесан и несвакидашњи завршетак…