Archive for June, 2012

ТИГАНА

(Tigana)

ГАЈ ГАВРИЈЕЛ КЕЈ (Guy Gavriel Kay)

Тигана, је забрањено име за једну од провинција полуострва Длан. Име Тигана није заборављено временом, безбројним годинама које би избрисале успомену на њега, већ магијом. Када је у борби да заузме Тигану моћни чаробњак изгубио свог сина, он је толико замрзео ову провинцију да је користећи се магијом избрисао њено постојање из сећање људи.

Полуострво Длан подељено је између две чаробњака освајача, два тиранина. Путујући музичар и његова мала дружина крећу у наизглед немогућу борбу против ова два моћна освајача. Паралелно са њима на двору једног од чаробњака једна девојка води борбу са самом собом, она је Тигањанка, жељна освете, али и наложница чаробњака у којег се заљубила, и чију смрт прижељкује.

Ако волите епску фантастику која почиње и завршава се у једној књизи, а нисте ради да чекате године док изађу сви наставци онда је Тигана, свакако добар избор. Лепа нарација Гаја Гавријела Кеја, лака је за читање, на моменте се чини да се пред вама налази историски роман, роман историске фикције у којем је аутор додао магију.

Advertisements

–       Па зар је могуће… Колико је прошло?

–       Сигурно већ педесет година…

–       Да, Да… баш ми је драго што вас видим…. Како сте?

–       Добро  сам, али још увек не могу да се навикнем на овдашњу годину. Ова планета много брзо кружи око звезде. Готово да осетим на својим сензорима кретања њене покрете.

–       Уградили сте их?

–       Да. Корисна су справа. Помажу ми поприлично при ноћном лету. Знате сада радим као надзорник луке.

–       Лако су вам их уградили?

–       Да, са локалном анестезијом…

–       Ја никако да се одлучим на њих, још увек се служим са примитивним сигнализаторима. Имате ли проблема са њима ако би сте напустили планету? Морате ли их вадити?

–       Не, програмирани су тако да се оријентишу у односу на звезде, тако да немам никаквих проблема. Препоручујем вам ову марку, заиста су одлични, једноставно неможете се изгубити.

–       Батерије?

–       Не, никако. Користе метаболизам носиоца.

–       Сјајно… Како вам је брат? Њега нисам видео још од последњег прелаза комете Орах 4.

–       Умро је…

–       Штета…

–       Зашто.. Одлично се снашао мећу неупокоенима. За неколико месеци имају конгрес, требао би да постане један од комесара. Заиста брзо напредује. Искрено, завидим му. Сналажљив је.

–       Баш бих волео да га видим. Сећам се још како је био раслоложен на прослави преласка комете.. Направио је тако добру атмосферу. У његовом друштву никоме није досадно.

–       Пренећу му ваше поздраве, ал веома је заузет тако да вам не обећавам да ће то бити ускоро.

–       Хвала вам. Нема проблема.

–       Свакако доћићемо објица на прославу следећег пролаза Ораха 4, па ће мо се тада видети. Очекујемо вас.

–       Да, наравно доћи ћу. То не пропуштам. Још једном, баш ми је драго што сам вас срео.

–       И мене. Пријатно, па до виђења.

–       Пријатно…

Катаринина…. студент … како то глупо звичи… Повратак са факултета, после не положеног испита… сада свима треба рећи да си пала… како мрзиш тај осећај…. а да си положила да ли би се ико заиста радовао, и ти би осећала празнину, а остали завист… рекли би види је штреберка… овако сви ће се подругљиво смејати уз оно “ма положићеш”… немој да се нервираш и слична срања… А да требаш и да јавиш родитељима… ма послаћеш само поруку, и рећи ћеш да мораш да спаваш…. ноћас си учила … повероваће… не можеш сада да причаш и да их слушаш… У стану те чека цимерка, та има све, завршава факлутет, ради повремено, врти момке око прста… не подносиш је… Завидна си… Ма не заболе те за њу… нек се носи и она и глупаци који је прогоне, и њене оцене, и као другарски савети… Нема шансе да јој кажеш да си пала… знаће чим те види… Бацићеш торбу на кревет, обути патике, ону твоју омиљену црну хаљину, зграбити новчаник и без речи изјурити напоље… Позови Зумбулку, она је увек расположена… Да само она може да ти врати расположење… Па и та твоја сестра од тетке Зумбулка твоји је родитељи мрзе, црна овца у фамилији… понекад ти се чини да је и тетка мрзи, ма не они су сви само љубоморни на њу… све је постигла… али… али не онако како су они хтеле… Завршила је факултет, а кад ћеш ти то урадити… Запослила се… Спава са ким стигне… Живи сама… Ма не они су само љубомрни на њу…. а то што готово никад није трезна, или се само сељачи… Ма ко зна шта користи…  Замисли она ужива у свом надимку Зумбулка, колико је то створење уврнуто… Да она ти треба сада…

Наравно Зумбулку није требало убеђивати… па она стварно ужива у свом надимку… она је кретен… али теби сада кретени и требају… Њена опуштеност и заболе ме за сутра ће те извући из кризе… Нашле сте се у парку… Зумбулка смрди на најгори дуван, фармерке су јој искидане, кроз процепе по њима виде назиру се тетоваже којекаквих змајева… Причао ти је једном онај друг са факса Синиша, да се усрао кад је видео све њене тетоваже… пошто је схватио да је целе ноћи набадао чељусти неког бизарног чудовишта, чије се тело простирало дуж Зумбулкиних леђа.  Па то је одвратно… ал опет пожелела си тада да видиш ту исцртану звер на телу своје рођаке… Ниси ни ти сама у глави… Чак си замислила себе са нечим тако одвратним по свом телу… Ма не то је Зумбулка… Асистент хемије на П М Ф у, студент генерације, и једина малолетница икад привођена због узнемиравања јавног реда у селу Вилову… Добро то је било пре него што је уписала факултет, ту је пронашла свој смисао живота… У стању је данима да не излази из свог стана, да чита и пише научне радове, а онда да се олеши ко животиња и да недељу дана проведе у болници готово на реанимацији… Катарина хоћеш ли и ти да будеш попут ње…. не мошеж Катарина, она бар има некакв смисао живота, а шта ти имаш… Човече гора си и од луде Зумбулке…

Седите ти и Зумбулка на клупи у парку, пијете вино из пластичних чаша и ћутите… Тишина ти прија… знаш да Зумбулка неће ништа да те пита, ако јој ти сама не будеш рекла… није она културна… њу једноставно заболе за све друге… а ако има друштво да пије, зајебава се, и мења мушкарце њој је супер… никад се не мeша у њен живот… ма да су други покушавали да је промене… никоме није успело… Али она је променила друге… Почињеш да личиш на њу Катарина…. Сабери се… Зајеби овај испит данас, ниси ти сада овде… Зоран ти се не јавља већ два месеца… Ти си крива за то…. Ти и твоја кретенска љубомора… Па не можеш ти да поседујеш друге људе…. Јеботе понекад ти се чини да не поседујеш ни себе… Сабери се Катарина… Ало… А тако ти је потребно то сада… Тако ти је потребан неко… било ко… не… не можеш ти да будеш са било ким… потребан ти је неко само твој… Пијеш вино… Гледаш Зумбулку која готово гута никотински штапић, и ти си запалила, али не иде ти… знаш да ти никад цигаре нису пријале… и Зумбулка почиње да те нервира…

Укус вина те смирује, осећаш како полако почиње да ти обузима тело..  Да ли вам је то друга или трећа флаша… ма небитно је… битно је да ти коначно нешто прија… А онда примећујеш њега… Старије је мало.. можда.. можда једно  пет ил седам година од тебе, седи две клупе даље… има црну кожну јакну, са ресама на рукавима, лице му не видиш најбоље.. па он седи ту сво време непомично… повремено погледа на сат на руци… прилично скуп сат… о глупачо па зар си сад и спонзоруша постала… Вино у теби ил већ нешто не да ти да одвојиш поглед од њега… Сигрна си да те је приметио, али то не показује… И даље немо седи на тој клупи, чека ли неког… Не не чека, заваљен је опуштено, и гледа у даљину… опет гледа на сат… Поред њега је торба, тек је сада примећујеш… шта ли је унутра… Постајеш радознала, капљице вина које су већ стигле до твоје главе наводе те да погађаш шта је у торби…

Окренуо се ка теби… први нагли покрет који је учинио… гледа те… смеши ти се… примећујеш да му је поглед заустављен на флаши вина стиснутој твојим бутинама… Можда жели да буде ту уместо те флаше… сигурно то замишља… не … не.. то ти замишљаш… Устаје, прилази ти, из торбе вади флашу пенушавог вина… очигледно спремњеног за неку другу цуру која није дошла… Осмехујеш му се кретенски.. А и он теби… Седа крај тебе… Ниси ни приметила кад је Зумбулка отишла… Сигурно пиша иза неког жбуна, и посматра те како се глупо понашаш са тоталним странцем…

Он отвара шампањац, који цури из флаше… Хладна течност пада по твојој хаљини… на тренутак се тргнеш док осетиш влагу како цури по теби… а затим осећаш како те мехурићи заводљиве течности додирују по непцу, и клизе низ твоје грло…. Пијана си… Пијеш и наздрављаш са тоталним незнанцем…. Осећаш његов мирис, сада си сигурна да је чекао неку девојку, али она није дошла… А теби одавно нико није дошао… Па зашто се онда неби препустила опијености која те је већ обузела…

Осећаш његову лоше обријану браду близу твог образа.. Боцка те… Прија ти… Колико дуго те ништа није….  Само још један гутљај вина и његове усне ће бити на твојима… Само још један гутљај, и границе више неће постојати… Нека то буде сада.. Овде… Ту у парку ове топле јесење вечери… Само још један гутљај вина и бићеш опет нечија…. Имаћеш га толико дуго колико вино задржиш у устима… Али вредеће…

Само када би било вина за тај последњи гутљај… празне флаше леже крај твојих ногу…

 

Dvorski bal

Posted: 07/06/2012 in Price - Stories
Tags: , , ,

Још једна дворска прослава. Будућу царицу су ове честе очеве просла почињале да нервирају. Схватала је веома добро зашто отац сваког другог месеца организује велике пријеме, балове. Знала је да је разлог она. Отац је прижељкивао да се она уда. Осећала је силину терета будуће царице, и веома је добро схватала да династија не сме остати без наследника, а то сазнање јој је представљало највећи проблем. Знала је да отац жели да се повуче и да препусти царство њој. Она је већ две године на челу обавештајних службе, увелико учествује са оцем у одлучивању на готово сва питања везана за царство. Члан је дворског и царског савета, припадник северног адмиралитета и члан војног савета. Сви знају да ће на државничким пословима без проблема дословно заменити свог оца, али постојала је још једна обавеза за коју још није спремна. Још увек не жели да има породицу. Завршила је најбоље безбедносно-војне школе у царству, посветила се својој титули, свом наслеђу, као ни један њен предак раније, али је занемарила свој приватни живот. Понекад, у самоћи њених одаја, спопадну је мисли о  томе како никада није имала младост. А цар је желео да се она уда што пре, и зато је организовао честе беспотребне прјеме, дворске балове, и свечаности, попут ово вечерашње.

Да би контрирала оцу намерно је вечерас обукла генераслу униформу северног адмиралитета, а на епулетама ставила ознаке комаданта обавештајних служби, око врата је носила знаке царске куће, а на грудима је закачила сва одликовања и знамења која је добила за ових неколико година активне службе и обуке. За појасом је носила витку официрску сабљу. На први поглед човек би помислио да пред собом имам ратног веретана, а не младу цареву кћи. Ипак ни сва та строга униформа, и одличја нису могла да сакрију њену заносну фигуру, и избришу њене савршене облине.

Уместо минђуша на ушима је имала комуникаторе, што је у оваквим приликама додатно нервирало њеног оца, који је уместо царске одоре, униформе и знамења, за вечерас обукао обично одело. Иако је изгледала привлачно, деловала је строго и вероватно јој зато ниједан младић није прилазио, барем не онако како је то њен отац прижељкивао.

Цело вече је провела у друштву пуковника Михаила, старог официра са станице у безбедносном појасу на Јупитеровој орбити. Михаило ју је засмејаво причама како се он некада удварао њеној мајци и увек испадао смешан јер је она лудо волела другог, који је нећете веровати био цар лично. А њега Михаила никада озбиљно није схватала. Након пријатног времена проведеног у друштвумладе цареве кћи, Михаило се извинуо и рекао да мора да журу, јер он за неколико сати узлеће и враћа се на своју станицу. Так тада је престолонаследница схватила, да је нико није обавестио да је Михаило уопште пристигао са станице на земљу. Преко комуникатора позвала је свој обавештајни центар, али они су јој рекли да пуковник Михаило није у скорије време напуштао станицу, а да има већ неколико месеци како није долазио на земљу.

У чуду је наставила да се креће кроз дворску салу препуну гостију, тражећи оца. Коначно спазила је оца како се поздравља са неком приликом њој леђима окренутој у пуковничкој униформи екваторијалног адмиралитета. Док је пришла оцу прилика је нестала. Када ју је отац угледао знала је шта ће је прво питати, наводно кроз шалу, али добро је знала да он и то озбиљно мисли.

–       Па јеси ли ми нашла зета вечерас ?

–       Ако баш оћеш да знаш вече сам провела у друштву пуковника Михаила, опет је причао старе приче. Чуди ме како служба не зна да је дошао на земљу, уопште ме нису информисали. Сутра ће неко на рапорт… Михаило жури да се врати на станицу, а централа не зна ни да је ту.

–       Чекај, кажеш цело вече је провео са тобом ?

–       Да. Зашто? Да не мислиш ваљда да ћу ти њега довести за зета ? Срећа па је човек већ отишао…

–       Немогуће !!!

–       Шта је немогуће ?

–       Па немогуће је да си са њим причала цело вече…

–       Зашто, не разумем ?

–       Па зато што је пуковник Михаило до пре пет минута барем сат времена провео самном…

Отац и ћерка су се у чуду погледали…

Вечерас мора да одигра најбољу улогу. Вечерас мора да засени публику. Вечерас игра по свом тексту, у својој режији. Вечерас ће га сви запамтити. Глумац је стајао на балкону изнад расвете и посматрао публику испод себе. Тај балкон изнад саме позорнице углавном је служио камерменима за снимање преставе. Вечерашњу преставу нико неће снимати. Глумац ће имати своју премијеру.

Гледаће публику, његову публику која га је већ заборавила, изговараће текст, али нико га неће чуту. Слушаће аплаузе упућене некоме другом. Отписали су га, али ипак он ће вечерас одиграти своју највећу улогу. Дуго се већ спрема за њу, зна савршено све покрете, сваку мимику, израз лица, сваку реч свеоје улоге. Пролазио је кроз текст небројено пута, а лик, па лик је био он. Сам је годинама стварао лик за своју вечерашњу преставу. Сам је одабрао костим, и сам је одабрао публику пред којом ће глумити.

Нико не зна да је он вечерас овде. Нико не зна да ће он вечерас извести свој највећи наступ. Полако су га заборавили, полако више нико не зна његово име. Полако се више нико не сећа његових престава, његових улога, његови аплаузи су давно утихнули. Новине су једно време писале како је славни глумац пропао, како више није у стању да памти текст, како су му алкохол и друга опојна срества уништили моћ покрета. А некад је био мајстор памтомиме, комедије, првак драме, вечерас ће играти своју трагедију из једног чина. Новине су писале лажи о њему, а онда су чак и те лажи престале, онда је нестао. Глумац је једини знао зашто више не може да игра.

О како глупава ствар да се у његовим годинама заљуби. Имао је толико драгих, толико љубавница, толико је пута волео, остављао и био остављен у животу и на позорници, али никада није имао њу. А она, она не сме знати да је његова вечерашња улога посвећена само њој. Иако она ће доћи, она ће гледати његову преставу.

Тада ју је угледао, како улази у царску ложи. Угледао је њену уску црну хаљину, са везеним златним нитима, која је савршено показивала облине њеног младог тела. Чини му се да мећу гомилом гласове вечераше публике може да разазна њен смех, док јој један од њених пратилаца нешто шапуће. Када би га само још једном погледала, али не, он вечерас мора да одигра своју улогу, ништа га не сме спречити у томе.

О каква глупост, каква будалаштина, да се он матори глумац, превејани љубавник, лисац женских срца заљуби у цареву кћи. Упознао ју је давно, давно, сада му се чини да је од тада прошла вечност. Она је тада била мала девојчица, која је желела да се слика са њим, јер је он тада глумио у неком безвезном дечијем филму. Сећа се, био је царски пријем, прослава, када су се сликали први пут. За њега је тада била само мала девојчица коју је он засмејавао својим шалама. А онда петнајест година касније, видео ју је опет. Након једне његове премијере, пришла је да му честита на одличној улози. У њој више није било ни трага од оне веселе невине девочице, пред њим је стојала жена, и то каква жена. Млада и лепа, али одлучна и јака, жена на чиjим ће се леђима ускоро наћи читаво царство.

Након тога сусрета наставио је живот, глумио је преставе, али би сваки пут гледао у царску ложу великог позоришта. Редитељи би га тада опомињали, да  губи концентрацију. Није било помоћи. Ускоро су га сви отписали. Заборављао би текстове престава које је глумио годинама. Пензионисали су га, покушали су да га достојанствено склоне, са највећим уметничким почастима. Ипак њему то ништа није значило, чезнуо је за њом. Чезнуо је за њеним стиском руке, њеним гласом, њеном појавим, пољубцем… Желео је забрањено, желео је престолонаследницу, али не због њеног престола, већ због ње. Чинило му се да је она једина жена достојна дивљења.

Посматрао ју је вечерас. Гледао је њене лажне осмехе, њене достојанствене покрете, и сватио је да је и она глумица. Можда већа од свих који су икада корачали даскама позорнице. Из њених покрета јасно је читао да она не ужива у друштву које је вечерас са њом у ложи, јасно му је било да су њени осмеси глума, а онда се сетио како се некада њему смејала, искрено, детиње.

Њен отац вечерас није са њом, штета, желео је и њега да поздрави, али нека, битно је да је она ту. Светла су се угасила, завеса је полако почела да се подиже. Глумац се поклонио публици у апсолутном мраку свог балкона, а затим је начинио корак ка позорници.

Црвена топла течност разлила се по даскама које живот значе. Глумац је одиграо своју последњу улогу.