Archive for July, 2012

НАЈСТАРИЈИ ЗАПИС У ГАЛАКСИЈИ

Капетан Татјана, проверавала је последњи пут упуства дата броду. Њена посада већ је неколико дана била у стању сна. Она је волела ове тренутке самоће на свом броду. Увек би остајала будна неколико дана дуже но што је било неопходно. Шетала је бродом, залазила у свако одељење, проводила би сате у читању књига или би једноставно седела покреј неког прозора слушала би музику и уживала у погледу, уживала би у бесконачност свемира. Уживала је у спознаји да је она сада једино свесно биће хиљадама, милионима километара у близини. За својих тридесет и две године имала је преко педесет летова у свемир. Ипак решила је да јој ово буде последње. Ова мисија ће трајати још око четири месеца, мислила је. Када се врати на Земљу затражиће одмор од две године, провешће га са својим вереником, коначно време јој је и да има децу, а некон одмора посветиће се предавањима и породици. Још пре четири године када је постала капетан овог брода понудили су јој место професора планетарне палеологије, на акедемији јужног адмиралитета. Иза себе је имала позамашну научну каријеру изучавалаца фосилних остатака на ванземлаљским објектима.

Ова мисија јој је била занимљива, и ако не рачуна свој студентски боравак на леденом свету Европе, ово ће јој бити и најдужа мисија у каријери. Прави начин да се коначно опрости од летова у планетарни свемир, и да се смири на Земљи. Након што је обавила обавезно хигијенско туширање, разни дезинфекциони раствори и наизменично хладна и топла вода запљускивали су њено тело читавих петнајест минута, сместила се гола у своју ћелију, руке је положила у добро јој знани тачно одређени положај, и већ следећњг тренутка осетила је благе убоде сићучних иглица у своје вене дуж нагог тела. Преко ових иглица брод ће одржавати њен живот у наредних месец и по дана лета, храниће је и контролисати њене основне функције. Док се светло у ћелији постепено смањују, звук лагане летње кише почиње да испуњава простор око ње. Помишља колико ли ће проћи док поново не доживи праву кишу. На планетоиду ка ком се упутила нема кише, тамо влада стеновита пустиња. Помишља како има извесне ироније у овом успављујућем звуку кише док се приближава узаврелом пустинском свету.

Док полако тоне у сан присећа се разлога зашто иде на овај пустињски свет. Ради се о планетоиду названом Банат, на самој ивици гравитацијоног утицаја Сунца, готов иза Којперовог појаса, која поприлично одступа од равни еклиптике. Сасвим случајно је откривен, као гола стенска маса, са ретком атмосвером, као такав није привукао никакву пажњу на себе, све док једна мисија дубоког свемира није пролазила поред њега и скенирала га. Не њему су том приликом откривене макро формације за које се сматра да нису могле настати ерозијама, нити било каквим природним процесима. Зато је царство одлучило да посаље ову мисију директно тамо, како би се утврдило да ли се ради о некаквим вештачким творевинама, ако је тако, онда би то били најближи икад пронађени трагови цивилизације у свемиру.

Из корпорације су повремено цуреле информације да су њени научници наилазили на интелигнетне трагове по планетима дубоког свемира, али сви они су били много много далеко од Сунчевог система. Зато је за Татјану ово био велики изазов, али и признање да је баш њој поверена оваква мисија.

Буђење је за доктора медицине и хемије Бојана увек престављало проблем. У његовој ћелији прво би почело да се јавља светло, полако неколико сати би се интезитет светла повећавао, а са њим и звуци фарме, звуци домаћих животиња. Био је то програм буђења ћелије који је сам Бојан одоабрао. Искрено првих неколико тренутака свести он би уживао, у спознаји да је жив, а онда би нагрнула сећања и по ко зна који пут пожелео би да искочи из своје коже. Налазио се далеко од своје куће, или оног што је сматрао да је његова кућа. Пре поласка покренуо је бракоразводну парницу са другом женом, открио је да му није верна, није се свађао нити је правио било какав проблем због тога, у осталом није ни он био највернији, али опет није могао да живи у лажи. Знао је да док је он на истраживачким путовањима његова драга има замену за њега. Да, и он је њу варао али то никад није била веза која траје како је сазнао већ четири године, већ успутне необавезне акције тек колико да се прекрати време измећу конгреса, или на дугим научним путовањима. Оно што му је најтеже падало су деца, имао је двоје са садашњом женом, а знао је како су његове две ћерке из првог брака тешко поднеле његов први растанак. Није желео да ико пати због његових грешака, али ни да трпи смејање читавог града… Ипак је имао поноса…

Ипак Бојан се радовао, и те како се радовао, бити у овом броду значило је више но бити признат као стрчњак, као хемичар, и као једини доктор на броду. Искористиће ову мисију да се одмори од свега, да се позабави науци. Осталих четворо чланова посаде су му добро познати, више пута је имао прилике да сарађује са њима. Заиста се обрадовао када је чуо да је адмиралитет баш њих одабрао.

Сада док успоравају и приближавају се планетоиду, он ће полако детаљно још једном пручити све извештаје о овој стеновитој пустињи. Припремиће спектромере, и проверити квалитет контролних узорака. А кад се буду довољно приближили планетоиду, почеће да ради, сконцетрисаће се на посао и неће мислити на проблеме који су километрима далеко.

Извештаји су говорили о великим макро формацијама на тлу планетоида који подсећају на обрисе насеља, са извесним траговима постојања планске експлатације земљишта. Међутим изгледа да је на површини планетоида дошло до нагло повећавања температуре, као да је цео планетоид био захвађен огромним пламеном. Све формације делују истопљено. Стенска маса подсећа на истопљен па стврднут восак. Бојанов задатак биће да утврди шта је могло да изазове такво повећаље температуре на читавој површини, и да утврди старост формација. Већ је и сам имао неких теорија, али о томе још ником није говорио. Ипак највише га је интересовала могућност постојања пећина, које су се јасно показивале у претходним извештајима. Када би са сондом могао да уђе у неку од тих затворених пећина, можда би успео да открије заробљени састав некадашње атмосвере.

Влад је за командама брода, за својим омиљеним местом у читавој галаксији. Пуних седам година радио је као пробни пилот на најновијим летелицама, а онда се десила хаварија у којој је настрадо његов колега, а он је био тешко поврђен. Три месеца провео је у регенерационим кадама, како би му се обновила кожа која је изгорела током несреће. Грешка је била на изолацији неких од каблова на пробном авиону. Авион није ни узлетео а у кабини је букнуо пожар, оба пилота, Влад и његов колега Оливер истог тренутка нашли су се у пламену. Спасилачке екипе су брзо одреаговале, али за Оливера је ипак било касно. Након опоравка Владу је команда понудила прекоманду, и он је прихватио да буде пилот на истраживачким летовима, што је у поређену са његовим претходним послом била много мирнија варијанта.

Улазио је у орбиту планетоида, успораво је летелицу, седам дана кружиће и детаљно скенирати површину планете. У међувремену пронаћи ће најповољније место за слетање, погодно за узлетање, али и корисно за истраживања. Већ је разговарао са Татјаном и Бојаном о неколико најбољих локација за приземљење. Могао је да подеси летелицу и она би сама одрадила слетање, али није то желео, уживао је да сам мануално управља бродом, донекле га је то подсећало на старе дане када је био пробни пилот. Сада већ четири година превози разноразне научне мисије углавном унутар Сунчевог систеа. Ипак остаће му једна неостварена жеља. Желео би више од свега да управља огромним караванским теретним бродом корпорације. Наравно како је он поданик царства, а не члан корпорације, ова жеља му се никада неће остварити. Ипак нада се да ће имати прилику да бар једном крочи у командну салу огромних међузвезданих транспортера, које корпорација користи за своје караванске летове.

Са Татајаном је већ имао прилике да сарађује, и она га је равноправно сматрала чланом истраживачког тима, иако је он првенствено био пилот и инжињер задужен за поузданост брода и лета.

Брод је успоравао, а дани до слетања су се смањивали. На једном сектору планетоида налазила се велика висораван, спржене истопљене стене, на источном ободу висорави налазила се велика стенска громада, за коју су захваљујући дубинском скенирања тла утврдили да је шупља. Било је то идеално место да се приземљи брод.

Од када круже око планетоида за Небојшу планетарног геоморфолога није било ни трунке одмора. Сво време је проводио упоређујући слике које је брод израђивао мапирајући поврпину овог небеског тела. Затим је на тим фотографијама, графицима, проналазо аномалије. Упоређивао их је са базама свих до тада скенираних небеских објеката. Користио је научне базе царства и конфедерације. У почетку му је све деловало нормално, макро облици су имали нормалну тектонику, били су приметни трусни предели на којима су макро форме биле израженије млађе, али ништа није било необично. А онда како су сати одмицали, а камере и скенери брода прилазили све ближе површини, Небојша је откривао све више аномалија. Сама површина је деловала савршено хомогено, као да је их једног дела, са променам у облику због изражених унутрашњих сила. Није било већих облика кратера, нити интезивнијих трагова удара неког другог небеског тела. Али управо та хомогеност говорила је да нешто није у реду. Дубинским скенирањем утврдили су да хомогеност површине не прелази четири метра у дубину, а да се испод тог несвакидашњег покрова налазе формације које нису могле настати природним силама које владају на планетоиду. Планетоид је имао атмосверу, ни близу атмосвери на Земљи, али ипак ју је имао, иако је био сув. Скенирање је показало да је атмосвера у шупљинама заробљеним испод стенског покрова много много гушћа.

Дан спуштања летелице на површину се приближавао, а Небојша је откривао све више аномалија у облику који су говорили да форме рељефа нису настале природним путом. Очигледно је да је неко плански обликовао рељеф ове планете. Иако се стенски покров пружао преко целе површине, он није скривао зарављене облике испресецане удубљењима попут канала, који највише одговарају уређеним ораницама. Степенасте форме на планинама нису могле настати природним путем, већ намерним прављењем уравњења, нека врста висећих вртова.

Висораван коју су одредили за место слетања престваљала је управо један такав висећи врт, зараван на западном ободу плание. У сатима пре слетања стеновита форма на источном ободу заравни све га је више подсећала на обрисе неког насеља.

Када буду слетели имаће још више посла. Превише је аномалија, а он је фотограф мисије, треба да направи што више детаљних фотографија. Када буду слетели до изражаја ће доћи микро форме, њих мора да протумачи. Донесена је одлука да се пробије стеновити покров и уђе у једну од шупљина испод њега. Прво ће ући микро сонда за узорке гасова, затим ће послати сонде са камерама, а потом ће повећати обим отвора и цела посада планира да уђе у шупљину. Научна команда на Земљи сложила се са њиховим планом.

Хелена је била одушевљена када је крочила у унутрашњост пећине. Припремајући се за улазак сатима је посматрала снимке које је сонда са камером урадила унутар отвора. Као искусни археолог јасно је примећивала обрисе различитих примитивних алата, предмета, грађевина. Простор је био подељен преградним зидинама од отопљних стена, идентичних покрову који је на читавој планиети, али измећу преградних зидова могло се кретати. Коначно пронашли су највећу дворану.  Дворана је била најочуванија, са највише предмета. Јасно је препознала остатке спољених столова, као и један цео камени сто. Просторија је личила на велику гостионицу, копајући по соптвеном знању археолога Хелена је предпостављала да се ради о заједничком објекту некадашњег насеља, попут заједничке трпезарије читавог племена. Није могла да скрије радост и одушевљење док је подизала делове полустопљених артефаката, предмете некадашњих становника овог сада спаљеног стеновитог света. Ископине ван пећине потврдиле су њихову предпоставку да је зараван заправо висећи врт, на ком су гајене и одржавне биљне културе.

Хелена и Небојша провели су сате документујући велики проналазак. Цела посада је била одушевљена открићем. Научни центар на Земљи пратио је сваки њихов покрет, не скривајући радост. Царство је открило трагове друге цивилизације у самом Сунчевом систему.

Брод је био пун предмета, које ће допремити на земљу. Хелена, али и остали чланови посаде нису знали шта је значајније и вредније да се донесе у истраживачке центре Земље. А онда четири дана пре планираног узлетања и повратка на Земљу, десило се највеће чудо.

Док је Хелена документовала артефакте допремљене на брод, Татјана, Влад и Небојша су пошли да последњи пут обиђу пећину и провере дал није нешто од опреме остало у њој. Били су више него задовољни својим радом, и мала предах шетња без обавеза им је пријала. Док су корачали равним подом велике дворане пећине, Татјана је бирала најбоље место за заједничку фотографију. Приметила је пукотину на зиду пећинске дворане идеалне величине да се у њу смести фото апарат. Када је пришла пукотини видела је да се испод окрњеног стенског покрова налази угланчана површ, додирнула је начет стенски покров а он је почео да се круни откивајући плочу испод себе. Из чисте радозналоти наставила је да скида стенски покров, а онда је приметила извесне облике усечене у равној плочи која се поваљала испод здробљених стена. Влад и Небојша су јој пришли и запрепашћено посматрали први запис пронађен у Сунчевом систему ван земље. Било је јасно да су савршени облици урезани на стену, и да престављају симболе. Цео запис састојао се из две колоне са десне стране налазио се низ од по дест до двадесет знакова, а са леве кратки низ до пет знакова, исписаних у неколико редова једно испод другог. Знакови са леве стране били су различити од знакова са десне стране, и било их је више истог облика, док су знаци са десне стране били углавном сви међусобно различити.

Нуна је дежурала у центру на Земљи. Остала је сама у комуникационом центру. Мисија је била при крају, чекао се тренутак повратка. Рачунари су пратили виталне податке чланова мисије, ако било шта крене по злу рачунари ће сигнализирати. Знала је да је посада сада усресређена на повратак кући, и да је свакодневна комуникација сведена на минимум како би се процес повратка убрзао. У полу дремљивом стању Нуна је скувала себи чај. Пре два дана је купила нове ципеле, још увек су је ужасно жуљале, изула се, подигла је ноге на командну таблу, дремљиво се завалила у столицу, и полако уживала у укусу араоматизованог црног чаја. Предпостављала је да ће је чај држати будном. И заиста док је год задржавала топле корке гутљаје у устима поспанот је нестајала, али чим би их прогутала, поново би се успавала. Заклапала је очи полако, проматрајући велики часовник изнак командне табле, и рачунајући колико јој је још сати остало до завршетка смене. Била је сама на спрату. Размишљала је о свом послу, оператер у комуникационом центру научне флоте јужног адмиралитета. Она је заврила  војну академију, била је официр везе, док се школовала није планирала да ће радити у научном центру. Иако посао није био превише изазован, није се жалила. Једина непријатност су била ова досадна дежурства када се ништа није дешавало, а спавање на послу јој је био најстрожије забрањено.

Благо зујање клима апарата прекинуо је захтев за комуникацију од највећег приоритета. Брзо је спустила ноге у ципеле, а чај одложила на сто иза ње. Преузела је комуникацију. На екрану се појаво лик капетана Татјане, захтевала је да хитно разговара са шефом мисије на земљи, не желећи да икоме другоме сем њему прича о свом открићу.

Пјер је био у дубоком сну када је на његовом личном комуникатору стигао Нунин позив из центра. Мрзовољан због прекинутог сна прихватио је позив још увек лежећи на кревету. Нуна му је рекла да што пре дође у центар јер има позив од Татјане, и да Татјана инсистира да разговарају у центру, а да јој се не обраћа преко комуникатора из стана, јер се ради о веома важној информацији. Ово га је уплашила, Пјер је добро познавао Татјану и одлично је знао да се она са оваквим стварима неби шалила. Био је одговоран за животе пет људи на удаљеном планетоиду, и за прескупу опрему царства. У тренутку се разбудио, умио, обукао, и истрачао из стана.

–       Пјер молим Вас да укључите највећи степен сигурности током нашег разговора. Нуна Вас бих замолила да напустите просторију, и искључите све системе присмотре разговора. – био је то захтев којим је започео Татјанин и Пјеров разговор, у ком му је Татјана саопштила и показала шта је пронашла у великој дворани планетоида.

Након њиховог разговора боравак мисије на планетоиду је продужен до даљњег. А након састанка научне команде адмиралитета, одлучно је да се мисија продужи до крајњих граница опстанка живота на броду. Да се покуша пронаћи још ових плоча са записом, и да се пронађена плоча допреми на земљу. У међувремену адмиралитет ће припремити две велике мисије које ће у најскоријем времену кренути ка планетоиду, праћене одговарајућим безбедносним снагама.

По допремању атрефакта на Земљу, најумни тим научника царства кренуо је у анализу пронађеног записа. Дани су пролазили, ускоро и месеци али одоговарајућег решења за запис није било. Са сигурношћу су једино могли да тврде да лева колона записа прествља некакву бројчану скалу, низ бројева. Десна колона је престављала мистерију. Јасно је било да се не ради о којекаквој шкработини, и да је запис смислен, и очигледно веома битан кад се налазио издигнут на зиду велике заједничке дворане.

Коначно на здруженом састанку научних команди сва три адмиралитета, предложен је захтев упућен царском савету, да се откиће обзнани, и да се у анализи поред научника царства позову и научници Конфедерације, Султаната и Корпорације, као и неки независни научни центри.

На царском савету којем је председавала будућа царица, захтев је одобрен. Ускоро су научничи целе планете здружено анализирали вероватно најстарији запис наћен у читавој галаксији.

Корпорација је признала да су на својим далеким мисијама наилазили на различите археолошке артефакте, трагове култура на пустим световима, али до сада нису наишли нинакакав запис или било што што би указивало на могућу забележену поруку.

Прошло је више од годину и по дана од открића записа али резултата није било. Председник конфедерације је сваког пролећа организовао велику хајку на вукове у својим северним шумама, том приликом у лов би били позвани сви владари планете, и личности од утицаја. Случајно је током једних од вечера додирнута тема пронађеног записа, и владари су се договорили да се запис умножи и да свим школама на читавој планети, да деца покушају да га одгонетну, када већ врхунски научници не успевају.

    *                       *                           *

Миливоје није волео школу, није волео никакве обавезе. Отац му је држао кафану уз транспорну магистралу царства, волео је да проводи време у њој. У том ћумезу на ком се срећу скитнице, туристи, богати пословни људи… Волео је да слуша којекаве приче уморних камионџија,  да завирује у свлaчионице певачица, и да кришом пије хладно пиви из тек отворених буради. Мрзео је што сваки дан мора да прелази десетак километара до школе и назад, мрзео је обавезе, домаће задатке. Чим би га мајка ословила са Мили знао је да мора да пише, рачуна или чита нешто за школу, а шта ће му школа, имао је он своју… па добро очеву кафану. Знао је одлично да услужи муштерије, помагао је конобарима, намештао је столице, понекад би чак узео метлу и сам почистио читаву кафану. Али када им је наставница поделила нови задатак,  да сви покушају на било који начин да дешифрују тајанствени запис, Мили је знао шта на њему пише. Сваког дана је гледао такву готово исту таблу код оца у кафани. Мили је одмах схватио да на табли пише:

30с* Светло пиво

35с Светло мутно пиво

40с Тамно пиво

40с Тамно мутно пиво

50с Црвено пиво

70с Првокласно светло пиво

75с Првокласно тамно пиво

30с Слатко пиво

 _______________________________________________

*с – сребра

Advertisements