Archive for December, 2014

ЧАС СТРПЉЕЊА

 url

Дечак се читаве ноћи пењао по оштрој стени. Месечина му је обасјавала пут. Корачао је стрмом стазом. Удубљења на стени представљала су једини пут до самог врха. Учитељ му је рекао да пре зоре мора бити горе, на врху те самотне стене. Стена се издизала из висоравни која је окруживала долину. Сребрна светлост Месеца била је једина водиља дечаку.

  • Зашто да се пењем по ноћи учитељу? – запитао је дечак, када му је брадати старац, кога је називао учитељем рекао шта те ноћи мора да учини.
  • Још увек ниси савладао страх дете моје. Ако се будеш пењао по дану, твој поглед ће одлутати и изгубити се у дубинама понора испод тебе, уплашићеш се и поглед ће те повући доле. Уплашићеш се. Пашћеш. А ја не желим да изгубим свог најбољег ученика. Или барем не желим да га изгубим тако лако. Стена је ноћу хладна, па ћеш се брзо кретати по њој, развијаћеш свој додир, твоји мајушни прсти проналазиће најскривеније пукутони у стени, за које ћеш се моћи задржати, и од којих ће зависити твој живот. Месец ће обасјавати твој пут, својој сребрном светлошћу. Пут ће се откривати пред тобом таман онолико колико требаш да видиш, ни више ни мање. Месец је ноћас велик, а облаци су далеко. Запамти по облачном времену никада се не пењи. Тада су богови близу и љуте се ако их ико узнемирава. Толико се разљуте, да дрзника заспу муњама и небеским огњем. Не бих желео да сам на мeсту оног ко окуси њихов гнев, а веруј ми ни ти дечаче.

Дечак је послушао све савете које му је учитељ дао и заиста пред само свитање нашао се на врху стене. Застао је, одаслао договорени звиждук учитељу. Знак да је стигао до свог циља. Затим је сео на стену, онако како му је учитељ рекао. Чекао је да се Сунце појави и посматрао долину испод себе. У долини су се брзи планински потоци громогласно стишавала, спајали и претварала у велику равничарску лењу реку, која је вијугала ипод крошњи древне столетне шуме. Учитељ је рекао да ће данас учити стрпљење. Све што треба да ради је да седи непомично на стени и посматра долину пред собом, све док му учитељ не да знак да сиђе.

  • Мораш се научити стрпљењну, ако желиш постати оно за шта си предодређен. Штета би било да протраћиш свој живот на исхитрене одлуке и брзе краткотрајне страсти. Мораш знати како да их обуздаш, али и како да их користиш на прави начин, када за то куцне прави час. – говорио му је учитељ док му је објашњавао шта ће га све чекати на врху стене, у часовима док буде оштрио своје стрпљење.

На први поглед дечаку је било нејасно, и неразумно. Врх стене, сив, хладан камен, то сивило прошарано црном и црвеном бојом, ожиљком, трагом залутале снаге муње која је свој најкраћи пут завршила баш на камену под којим он сада седи. Као да је тај камен оној дрзник о којем му је учитељ пичао, као да се камет усудио да пркоси боговима, и зато су га казнили, и то не једном. Трагова тих љутих муња било је на десетине. Неки трагови су били стари, прстари, готово неприметни, јер их киша и ветар вековима брише, али неки су били свежи, толико свежи да се чинило да још миришу на небески огањ од ког су настали.

На врху није било ничега и никога. И баш то је оно чиме је стари учитељ желео да га научи. Ништавило, смиреност, стрпљење, врлине и дарови на који су људи одавно заборавили. Можда можда понеки луталица, сироти скитница који је изгубио све драго па и свој живот негде на својим лутањима још може да открије у сопственој самоћи те врлине, али човек племенитог рода, рода каквог је био овај дечак, одавно је изгубио те врлине. Одавно су и обични људи по селима и градовима успевали да пронађу ништавило, које је учитељ толико желео да му покаже.

  • Јер ако га откријеш, и запловиш њиме, моћи ћеш да пловиш временом, и побеђујеш губитке… – говорио је старац, иако га дечак ништа није разумео.

На врху стене је дувао ветар. Али не обичан. Топао ветар подизао се из шумовите долине, са собом носећи мирисе биља, дрвећа, цветова, чистих потока. Дечак је пожелео да зажмури, како би се препустио том опојном топлом мирису, али га је учитељ упозорио да то нипошто не чини.

  • Мораш бити стрпљив, али не и неопрезна будала. У сваком тренутку мораш бити спреман да одреагујеш – биле су речи поуке старца. – не смеш заспати, јер онда те ничему нећу научити. Чувај своју будност и у најдубљим сновима!!!

Дечак је гледао у долину под собом. Из шуме су се уздизали звукови птица, животиља, ломњавина грана. Стена је била на тако необичном месту, да се дечаку као да се сваки шум из шуме чује на стени, баш као да сте прислонили лептира на своје уво, те да слушате шапат његових крила док невешто покушава да се отргне из ваших прстију.

Дечак је својим крупним очима посматрао шуму. Све могуће нијансе зелене боје откривале се се под њим на јутарњем сунцу. Птице су узлетале са грана и слетале. Само њима познатим ваздушним путањама кружиле су над долином и непогршиво проналазиле циљ свога лета. Спазио би понеког зеца како исхитрено протрчава на оближњим пропланцима. У даљини видео је неколико срна како трче слободне по пашњацима између шумарака. Зачуо би грокот дивље свиње, која љубоморно чува своју младеж. Приметио је и једног усамњеног сивог вука, како безциљно лута по ободу шуме, тражећи неку несрећну сакату животињицу да јој скрати муке и њоме се ослади. Посматрао је шуму под собом, покушавао да разазна њене становнике. Време је пролазило споро и полако, сваки пут када би пожелео да га учитељ позове назад погледао би са надом у Сунце и тада спазило да се Сунце једва мало померило од последњег пута када је свој поглед окренуо ка њему.

173e05ea4ace59c33ed22fad696200eb_resizeА онда изненада зачуо је другачији звук. Звук који није припадао овој нетакнутој, мирној долини и љеној шуми. Био је то топот поткованих копита снажних коња. Чудна поворка јахача појавила се у долини. Сви доједног су јахали велике црне коње. На челу поворке била је она. Женска прилика у црном огртачу. На леђима њеног огртача била је изаткана велика сребрна звезда. Прва је застала, обуздавалући свог коња стиском бутина уз његово снажно тело. Остали пратиоци зауставили су се покрај ње. Са своје главе скинула је црну капуљачу, а друга коса залепршала се на топлом ветру. Лаким покретом сишла је са коња и њена издужена мршава прилика пришла је најближем стаблу. Додирнула је стабло прстима, лагано прелазећи по његовој кори. Чинило се да је зажмурила, и да ослушкује шапат дрвећа под јагодицама својих дугачких прстију. А онда се окренула ка свом коњу и поново га узјахала. Дечак је тек тада приметио да коњ није имао седло. Схватио је, она је била врстан јахач. До ње је стајао барјактар у сребрнј веружњачи. У руци је држо црну заставу са црвеном косом линијом и сребрном звездом. Са њене друге стране стајао је копљаник у гвозденом оклопу. На свом штиту имао исти знак какв је носио и барјактар: црно поље пресечено црвеном косом линијом и сребрна звезда. Преосталу пратњу чинили су два стрелца у кожним прслуцима и два мајстора мачевања у комотним лаким веружњачама боје најтамнијег лишћа. Чинило се као да им она нешто говори, али никакав звук није допирао до дечака, нити је примећивао да она отвара уста. Снажни коњ се немирно помицао под њом, али га је она стиском својих ногу обуздавала и приморала да мирује док не заврши са немуштим саветовањем са својом пратњом. Све ово било је веома заниљиво дечаку, заправо био је то најзанимљиви део овог дугог дана намењеног учењу стрпљења.

А онда се онај самотни вук приближио коњаљицима. Застао је је пред њима, и погледао право у даму под црним плаштом. Сви су засатали, чак се и немирни коњ смирио под својом господарицом и као да су слушали шта им изгладнели вук говори. Да је био ближе могао је да прочита забринутост на лицима коњаника. Коначно дама се окренула ка једном од стрелаца, који је само немо климнуо главом и зајахао брзо ка пропланку иза првог шумарка. Није прошло пуно, а ловац се вратио, носећи два крупна уловљена зеца, из чијих рана је још цурила топла мирисна крв. Спустио је уловљене зечеве пред вука, а затим се вратио на своје место иза господарице у црном.

Коњаници су затим кренули у шуму. А вук је посматрао госпу на црном пастуву, све док јој се плашт није стопио са мраком шуме. Тек тада је халапљиво навалио на зечетину коју је добио од ње. Дечак је био збуњен оним што је видео.

Предвече, кад је Сунце зашло, а месечина преузимала моћ на долином, дечак је коначно чуо знак свог учитеља да крене доле. Чинило му се да му је требало више времена да сиђе, но када се пењао. Сада је био много стрпљивији, пазио је на сваки покрет својих стопала, и својих прстију. Пазио је на сваки клизави лишај и сваки белутак који би се крунио при додиру. Схватио је да му стрпљење сада значи и живот. Што више буде стрпљив веће су шансе да се цео спусти до подножја стене, где га чека стари учитељ.

Пред зору, био је покрај свог учитеља. Старац је свом ђаку дао да натегне балон са вином, како би повратио снагу и храброст, а затим је запалио ражањ на који је поставио свеже уловљеног зеца. Док су јели укусну зечетину, дечак је испричао необични сусрет коњаника и вука. Старац је немо слушао свог ученика, а када је дечак завршио са причом нагло је устао, и кренуо да гаси ватру на којој су се још увек пекли делов зеца.

  • Господарица се вратила, немамо пуно времена. Хајде дечаче, морамо што пре јавити великом кнезу. Немамо времена за губљење. Уништи сваки траг да смо овде били. Немамо пуно вемена… Чујеш ли ме, пожури !!!
Advertisements

164458-frederika_resize

 

Као и обично вечера је послужена у великој заједничкој трпезарији. Лома је заузео своје место за гломазним дрвеним столом. Мирисна пара уздизала се са чорбе у гломазној здели пред њим. Могао је да препозна љуте мирисе паприке, сладуњаву шаргарепу, зеленило разних трава, јаку готово горку ноту дивељег меса и неообичне ароме разноразних гљива које је кувар Сироти додавао својим како је он то називао уметничким радовима. Сви у дружини су одавно заборавили право име дебељушкастог кувара, који им је сваког дана спремао вечере и храну за пут око језера. Кувара су одавно прозвали Сироти, јер се увек жалио да нема све што му треба како би његова храна била баш онаква какву је он желео. Сироти никада није јео са остатком дружине, пред крај вечере би се појавио из кухиње, увек са великом криглом пива, тада би сео са дружином и започео разговор.

Лома је седео негде око средине великог заједничког стола, нешто ближе ватри великог огњишта, него ли улазним вратима. До њега су седели Секираш, снажан дрвосеча који је био задужен да снабдева дружину дрвима. Он је сваког јутра одлазио у шуму и враћао се пред вечеру са товарним коњем пуним цепаница и сувих грана спремних за кухињу, и за зимске залихе. Не ретко би Секираш донео из шуме и пуну корпу најразноврснијих шумских плодова и печурки за специјалитете које је спремао Сироти. Када би пронашао изузетно ретку љуту печурку, Сироти би му недељу дана пред сваки одлазак у шуму спремао бурић свог најбољег пива, које није волео да дели ни са ким. Секираш и Сироти никада нису одлазили на обиласке око језера.

tLawHveyfJg

  • Секирашу зар ти није досадно да сваки дан радиш исти посао? – запитао је Лома свог суседа за столом, тек колико би започео разговор док се миришљава чорба хладила у тањирима пред њима.
  • Досадно? Зашто би ми било. Да нема мене сада би смо јели хладну чорбу, вероватно би масни покров пливао по овој зеленкастој течности, у којој је Сироти убацио ко зна какве све ђаконије. А и смрзавали би смо се у овој великој просторији. Погледај ватру, уствари немој је гледати, послушај само како суво дрвеће пуца док га пламен облизује. Ја сам та дрва спремио још предпрошле године. Моје је да радим свој део посла, све док ми Капетан не каже другачије.
  • Лома, је новајлија, још није схватио најбоље како овде ствари функционишу… Чак још ни Капетана није упознао. – умеша се у разговор Гуглета, који је седео наспрам Секираша и Ломе.
  • Да али ја сам овде већ два месеца, и све што радим је да сваког трећег дана обиђем круг око језера, а затим два дана спавам у својој одаји. Хтео бих нешто да радим. Сврбе ме дланови, нису осетили тежину мача у рукама данима.
  • Друге послове ти не можемо дати сем оних које ти нареди Капетан. – рече Гуглета, док је из велике посуде сипао чорбу у свој тањир.
  • Али мени никакве послове ни није задао ваш Капетан. Нисам га ни видео. Набасао сам случајно на вашу постају и ви сте ме задржали, а сада ми не дате да идем….
  • А где би ти то ишао? И зашто? Не свиђа ти се наша дружина? – рече Секираш свом суседу за трпезом, док је испробавао, да ли се чорба довољно охладила. Правећи изразе одушевљења, новим уметничким делом мајстора Сиротог.
  • Заправо не знам где бих ишао. Немам неки одређени циљ. Ја сам путујући витез, ратник, а овде код вас губим време. Рекли сте ми да ћу код вас имати посла. Не кажем, сви сте добри према мени, али желим да се нешто дешава. Желим да се борим са неким.
  • Ми те не смемо пустити, без Капетанаовог одобрења. То смо ти већ колико пута рекли. – рече Гуглета.
  • Али када ће се више појавити тај ваш капетан?
  • Он долази. – мирно одговори Секираш
  • Да, да он свакако долази. – потврди Гуглета дрвосечине речи.
  • Али када, реците ми када? – млади ратник је желео конкретан одговор.
  • Новајлија, а већ би све да зна – умеша се старац Брдоје, које је седео са друге Ломине стране.
  • Не можемо ми знати какви еу планови Капетана. Наше је да служимо овој дружини, све док нам капетан не каже другачије. А капетан има пуно посла. Нисмо ми једина дружина која је под његовом командом. Сачекај док обиђе све своје дружеине, стићи ће и до нас – рече Брдоје.
  • Да, да капетан има пуно посла. Али он ће доћи, не сумњај у то. Увек се обрадује кад упозна младе ратнике. Сећам се кад сам се ја први пут руковао са њим. То је била част… Стрпи се пријатељу… – рече Гуглета.
  • Значи само треба да сачекам Капетана? – са неверицом прокоментариса Лома.
  • Да !!! – одговорише му сва тројица у глас.
  • Али шта да радим до тада? – запита поново Лома.
  • Како шта, па стражариш, ми смо језерска стража. – одговори му стари Брдоје, својим грубим тврдим гласом.
  • Те шетње око језера који ви називате стражама, заправо чему служе? Од кога чувамо језеро? – Наставио је Лома са питањима, иако их је постављао готово сваке вечери, само никако није могао да схвати одговоре.
  • Не новајлијо – одговори му Брдоје, спуштајући му пријатељски своју тешку руку на раме. – Не чувамо ми језеро, од никога. Ми пазимо да нико не дође са језера.
  • Ко би могао доћи са језера? Језеро је толико мало, да га за један дан пешице обилазимо. Живи ли неко на оним острвима?
  • Зашто би ико живео на тим острвима. Тамо нема ни места, а ни од чега да се живи. Шта би јели. – одговори Гуглета на Ломино питање.
  • Можда рибу… – иронично рече Секираш.
  • Рибу, побугу Секирашу, риба из језера се не једе. Шта би ти Ситори сад рекао?! Да је чуо шта си сад изговорио, остао би без вечере читаве недеље, не би ти дао да крочиш у његову трпезарију, па макар му сваки дан порналазио оне његове омиљене печурке.
  • Глупост !!! – зачу се за малим столом у углу, за којим је одвојено од остатка дружине седео мушкарац у зремил годинама, зарастао у црну браду, огрнут богатим крзненим плаштом. Мушкарац је кашиком пребирао по свом тањиру. Одвајајући зелено од црвеног поврћа, и месо дивљачи од комадића глива.
  • Опрости Кнеже, само сам се шалио. – рече Секираш, човеку за малим столом који је сво време слушао њихов разговор. На шта је Кнез само одмахнуо руком, и промумлао нешто, неку реч једва чујно, а звучало је највише као да је још једном рекао – “глупост.
  • Зашто Кнез увек седи сам? – тихо запита Лома старог Брдоју.
  • Кнез је он, племенити род. – тихо одговори Брдоје новајлији.
  • Али зар Кнез не уме да каже било шта друго сем “Глупост”. Никад га нисам чуо да било шта са иким прича.
  • Не започињи кавгу са њим. Ако ти одмахне руком, или ти се осмехне, значи да си му пријатељ. Он је некад био моћан господар. И те какав господар. Племенита крв, стара вековима. Али су га млађа похлепна браћа и рођаци изиграли, преотели му дворе, отерали верну љубу, одвели дечицу ко зна где, тако да им се випше ни траг ни глас не зна. Па ти он сад има само свој живот… Неверује људима, чини да је помало на своју руку, али веруј ми дао би главу за било ког из наше дружине. Ми смо му сада једина пордица…

Лома, дискрено преко рамна погледа у правцу Кнеза. А Кнез ухвати Ломин поглед, и на тренутак му се осмехне, показујући му тако да је чуо целу Брдојеву причу о њему, али му некако није сметало. Изгледа да му се Лома допадао. А новајлина питања веселила, иако их је постављао увек и увек добијао исте одговоре.

  • И опет ми не рекосте ко би могао доћи са језера. – Изненађен Кнезовим осмехом, Лома брже боље реши да врати тему разговора на језеро.
  • Нико, што си досадан – одговори Гуглета, између два срка своје вруће чорбе.
  • А острва? – био је упоран Лома.
  • Острва, острва, острва… Има их три. На једном је мала шума, заправо седамнајест стабала и два жбуна. На другом је брдашце зарасло у неко цвеће јаког мириса, које кад дува ветар са језера, уме да ошамути ако превише удишеш тог мириса. А треће острво је пусто… – рече старац.
  • Ипак на пустом острву има некакв стуб?
  • Да, стуб са знамењем нашег господара, са грбом. – поносно рече Гуглета.
  • Ко је поставио тај стуб?
  • Како ко, па први стражари језера. Хероји страже. – и даље поносним гласом, рече Гуглета.
  • Хероји? – са чуђењем запита Лома.
  • Убијени су. – Објаснио му је Секираш, једном реченицом.
  • Ко их је убио? – запита поново новајлија.
  • Па стража. Зар си већ заборавио шта је задатак страже. Нико не сме доћи са језера. Убијени су док су се враћали. – појаснио је Брдоје новајлији.

Ломи и даље ништа није било јасно. Знао је да ће и сутра покушати поново да сазна кога и од кога стража чува језеро, или обалу језера. И знао је да ће се то његово неуспешно запиткивање наставити све док се не појави Капетан.

У том трнутку у трпезу уђе женска прилика, огрнута у црни плашт, испод кога се сијала сребрна верижњача. Плашт је своим рубовима имао црвени вез необичних знакова који су подсећали на игру пламених језика. Главу јој је прекривала дуга црна крецава коса, толико густа да јој је готово потпуно прекрила лица, те су јој се крупне тамне очи и пуне црвене усне једва примећивале. Благо се поклонила ка великом столу, поздрављајући тако целу дружину, а затим се упутила ка малом столу, за којим је седео Кнез. Кнез нагло устаде, угледавши је, клече пред њом на једно колено, ухвати је за руку и пољуби је у руку, са које је она претходно скинула кожну рукавицу. На тој рукоавици до скоро је држала свог црног борбеног сокола ког је звала Гавран. А затим обоје изађоше у тишини из трпезарије.

  • Кнез опет није појео своју чорбу – однегде се зачу глас кувара Сиротог, који је баш тада улазио у трпезарио носећи своју велику криглу са пивом. Лома је очекивао да ће дружина почети да се смеје на куварову опаску, али сви су мирно ћутали, и наставили са својим оброком као да кувар, ништа није реко.
  • Зашто Кудрава увек иде сама у стражу, а прича једино са Кнезом? – тихо запита Лома Секираша.
  • Не играј се са Кудравом друже. – одговорио му је Секираш озбиљно.
  • Дрвосеча ти добро каже, Кудрава има смојих вештина за које боље никад да не сазнаш. Једном сам гледао како је својим уским бодежом убила дивљу свињу. Непогрешиво је знала где убада и колико дубоко треба да повреди ту дивљу звер, како би је учинила потпуно беспомоћном. А затим је истим тим бодежом, извадила срце из звери и као да пије вино из каквог пехара попила је из умирућег топлог срца сву крв. – рече Гуглета.
  • Причају да је рођена мртва, али да ју је Морана повратила у живот, и учинила својом штићеницом…
  • Доста дрвосечо, ти свашта чујеш међу твојим сеновитим дрвима, али немој овде причати којешта… Не призивај зло, ако си ти својом секиром заштићен, немораш се понашати неодговорно према осталима и призивати… – оштро прекиде стари Брдоје дрвосечу, а затим устајући, много пријатнијим гласом рече свима. – Децо, доста је за данас, време ја спавњу. Хајде Лома, сутра нас двојица стражаримо, имаћемо читав дан да причамо док будемо ишли око језера.