Posts Tagged ‘Krcma’

ПРЕСУДА ЗА СУДИЈУ

 CrcLmMymhNo

Чула се шкрипа старих степеница које воде у подрум. Под ногама крчмара Сотира труле степенице су се угибале. Или је Сотиров стомак постао претежак за ове степенице, или су оне превише година служиле подрум ове старе крчме. Трећа степеница је морала да се промени што пре, Сотир ју је већ неко време прескао када би ишао по вино, али нови шегрт редовно би се саплитао о њу. Већ је двапут разбио скрчаге са вином, због те натруле даске. Вечерас је Сотир био расположен: крчма му је била пуна, музика је забављала госте, а рујно вино трошило се брзином којом одавно није. Због те степенице, коју је крчмар прескакао без размишљања, због младости и окретности његовог шегрта, крчмар је вечерас наредио шегрту да се не одваја од столова и гостију, а да ће он силазити у подрум по вино и одлазити у оставу у двориште по храну.

Млади шегрт никада до сада није видео свог газду толико расположеног. Изгледало је да је крчмар највеселији човек на свету. Доносио је бачве са вином, весело добацивао и галамио на редовне госте. Повремено би чак и запевао гласно, што је изазивало смех, а затим и свеопште негодовање гостију, после чега би се крчмар још снажније смејао.

Прошло је више од двадесет година од када је крчмар доспео у овај град. Сећа се још дана када је са браћом разделио иметак који им је остао од родитеља, те је са својим делом пошао у свет. После неколико дана лутања доспео је у овај заборављени градић. Насеље му је деловало веома мирно, и то му се свидело. Решио је да овде остане. Запослио се као шегрт у овој истој крчми. Вредно је радио седам година, служио свог газду. Једног дана, када су газду сустигле године и болести, те више није могао на ноге, Сотир је откупио кафану од старог газде. Знао је посао, и још увек је имао пара од оног што му је остало од родитеља. Никада се у животу није расипао. Када је крчма постала његова Сотир ју је обновио и уредио по свом науму. У дворишту крчме направио је неколико соба за уморне госте.

Вечерас док је сипао вино у чаше, посматрао је свог шегрта. Сећао се како је он некад изгледао, када је тек почињао свој самостални живот, далеко од свог родног села, далеко од своје браће, далеко од бриге родитеља. Из мисли га је изненада пренуло одсуство сваке буке. Музика и жамор су наједном утихнули. Има ли шта горе за једног крчмара од тишине? Погледао је ка вратима и угледао малу прилику Судије како у пратњи четворице својих извршилаца улази у крчму. Судија је био у капуту. Тешки црни капут изгледао би савршено на некоме ко би био за главу виши од Судије. Али на његовом малом мршавом телу, изгледао је смешно. Само никоме није било до смеха када би га угледало. Његове мале црне очи постављене дубоко иза коштаних образа сијале су похлепом. Игром чудних околности, историје и судбине, граница се померала далеко од овог градића, те је и војни гарнизон заједно са свим значајним људима напустио град. Некада је град био главно седишете пограничне команде овог дела кнежевине. Док год су сукоби са околним бојарским кућама и племенима трали, град је цветао, јер је преко њега сваког дана пролазила војска, а напаћен народ из околних села тражио је заштиту иза зидина града. Трговци су долазили из свих крајева и доносили најразноврснију робу за народ и снабдевање војске. Граница се временом померала, и сада је већ била далеко далеко од градића. Војска више није имала потребу да борави у њему. Тако је град само формално био под управом капетана западних граница. Капетан је са својом војском далеко иза шуме на коју се наслањао градић. Читаво једно подне проведено на коњу требало је да се од градића стигне до новог седишта капетана. Тако су Судија и његови извршиоци остали у градићу и постали једина власт. Чудне и непредвидиве навике Судије, збуњивале су све становнике. Људи су Судију избегавали, јер се за њиме ширио мирис најневероватнијих и најчуднијих гласнина. Његови извршиоци, малена војска покорних и сирових бандита, одевена у сиве плаштове, били су највернији Судијини пси. Град је живео у миру под Судијом, али тај мир је био само маска за оно што је судија радио. Судија се хвалио како у његовом градићу више нема скитница, луталица, просјака, али никада није објаснио где су те просте душе нестале. Из града би често без трага и гласа нестајали самци, а нарочито девојке и удовице које би играма судбине остајале саме без родитељске ил мужеве заштитничке руке.

Када је крчмар Сотир схватио да је Судија ушао у крчму, расположење му се у тренутку променио. Иако није скидао осмех са лица, Сотир је у себи осећао дивљачки бес који би за сигурно овог властодржца претворио у кашу, само да није било ових извршилаца у његовој пратњии. Ти извршиоци, верни јер им је Судија омогућавао привилегије у трговини, одабиру имања, смањивао порезе, они су заправо били његове машине за убијање одане Судији. Мрзели су и извршиоци Судију једнако колико и остали народ, али су се још више мрзели међусобно, и зато су Судији били верни како би сачували свој положај у градићу.

Сотир се сетио давних дана. Сетио се како је једне сличне ноћи Судија са својим бесним псима увек жељних крви крочио у његову кафану. Неколико недеља раније у крчму је дошла неугледна девојка, улепљене сасушеле косе, у блатњавој одећи, молећи крчмара за било какав посао и смештај. Била је висока, високог чела, јаких рамена која се нису стидела рада, и руку огрубелих од разних послова које је ова сиротица читавог живота радила. Крчмар је баш тада завршио за прављењем гостинских соба у дворишту, те је сиротици дозволио да се усели у једну собу, ако му буде помагала у шанку, прала чаше и точила пиће. Још увек се сећа њеног молећивог погледа без наде. Била је сама на свету, бежала је од своје прошлости, свог очајног живота који је ниједног тренутка није пазио. Оно што крчмар није знао јесте да Судија управо трага за таквим девојкама које су саме на свету. За којима нико неће жалити, ако нестану.

Неколико недеља касније, када је неугледна сиротица зарадила за своју прву хаљину, коса јој више није била блатњава, већ густа црна пуштена да слободно пада преко њених мушкобањастих леђа. Лице је попримило симпатично руменило. Своју вредност и решеност да оправда сваки новчић који би јој крчмар дао? ни једног тренутка није крила. Тако је почела да расте у очима крчмара, који је све више времена проводио са њом. Био је сам, и пријало му је њено друштво. После толико година, опет има неког са ким може сваког дана поразговарати…

Као да му се пред очима управо сада одиграва, крчмар се сећа свих детаља тог дана. Кочијаш који је доносио вино, негде успут се запио, промашио пут, па је морао да се враћа и закаснио је са испоруком пола дана. Момци које је крчмар унајмио да унесу вино у подрум, отишли су пар часова пре но што је пијани кочијаш коначно дошао. Тако су Сотир и девојка остали сами и кренули су да уносе бачве са вином, а затим да их у подруму претачу у мање судове. Успут су пили вино и шалили се. Био је то први пут да Сотир види осмех на лицу те девојке. Припити и савладани умором сели су једно крај другог у хладу подрума. Сотир ни данас не може себи да објасни како је до тога дошло, али чега се засигурно сећа, јесу њене усне. Никада себи није објаснио како је дошло до тог пољубца, али ма колико да је времена од тада прошло, он још увек може да осети укус њених усана модрих од вина. Ту непоновљиву опојну сласт меканих усана украшених меким топлим додирима њеног језика. Не зна, и никада неће сазнати колико је дуго тај пољубац трајао, ало оно чега се сећа је њихов заједнички смех после пољубца. Зна да је затим устала, додирнула га прстима по образу имитирајући да га је ошамарила, и рекла:

– Доста је било. – а затим му намигнула, и отишла ка својој соби.

_m8w4s4haCo_resize

Он је померио још пар боца са вином и скупљао храброст да оде у њену собу… Желео је да настави са пољупцем. Из припитости пољупца и вина пробудило га је куцање на вратима крчме.

  • Зашто не радиш крчмару!? – препознао је Судијин глас. Имао је и раније посла са њим, али све је решавао “бакшиш” који би крчмар остављао Судији сваки пут када је ишао да плати редован књажевски порез…
  • Ево ме одмах, у подруму сам, па сам закључао крчму. Опростите… – Послушно је довикнуо Сотир, а затим откључао крчму у коју је ушао Судија са своја три извршиоца. – Чиме вас могу услушити? – запитао је крчмар.
  • Слушај Сотире, добро знаш да је у нашим крајевима држање девојака по собама најстроже забрањено. – рекао је судија.
  • Ја се тиме не бавим. – одговорио је Сотир.
  • А, значи онда је чуваш само за себе?! – бесно је рекао Судија, док су његови извршиоци поседали на столице иза свог газде.
  • Она је сиротица која ми помаже у крчми. Поштено зарађује плату. – почео је да се правда крчмар, иако је прозрео игру коју игра Судија.
  • Онда ми дозволи, да ја попричам са њом! Где је она? – готово је узвикнуо судија.
  • Али, али нема потребе. Сигурно је већ заспала, немојте је будите.
  • Да је не будим, да би била одморна за муштерије, јели?! – дрекнуо је Судија
  • Тога нема у мојој крчми, ја се тиме не бавим. Молим вас… Знате да увек редовно платим порез, да ништа не тајим… – А затим је видео како иследници устају са столица. Знао је да му је сада живот у опасности.
  • Говори где је држиш? Морам попричати са њом!!! Ја сам могу одредити чиме се она овде бави… !!!

 

Девојка је опијена вином и првим љубавни пољупцем у свом несрећном животу, легла са осмехом на лицу, и бојажљивом жељом да јој Сотир ноћас дође у постељу. Када ју је из лаког сна пробудило отварање врата, срце јој је уздрхтало од среће, а низ тело прелетео талас топлине и жеље првог заљубљивања. Али док је схватила да у собу није ушао Сотир, већ Судија било је превише касно да било шта учини.

Сати су пролазили, један од извршилаца је седео са крчмаром за столом крај шанка. Поглед му је јасно говорио да ће убити крчмара ако се само помери са стола. Тик пре но што ће први петлови запевати, из собе се појавио Судија са преосталом двојицом извршилаца.

  • Дошло је до незгоде, опирала се хапшењу. Поспреми собу, и никоме не причај о овоме ! – рекао је Судија, а затим са својим верним псима напустио крчму.

Оно што је крчмар затекао у соби, био је призор који никада неће моћи да заборави.

Њено голо оскрнављено тело лежало је на кревету. Кревет је у потпуности био црвен од њене крви. Шаке, груди и читава десна нога биле су одвојене од тела и бачене у угао собе. Глава пререзаног гркљана и кичме претворене у кашу држала се за труп на искиданим дроњцима коже њеног врата. Кроз тело, попут колца, била је до пола прободена шипка која је служила да држи завесу на прозору. А искидани комади завесе висили су из њених уста у којим више није било ни зуба и језика. Једно њено око, два прста леве руке и десно стопало крчмар никада није успео да нађе.

Скупљене остатке њеног тела Сотир је одвезо у село два дана јахања удаљено од градића и тамо положио у земљу. Подигао јој је најлепши споменик, који је сваке године обилазио. Мештани су се чудили незнанцу и лепом споменику, али никада нису сазнали ко је он. На сва њихова питања он би ћутао, правећи се да не разуме њихов језик.

Године су пролазиле, али успомене на тај дан нису бледеле. Судија би понекад навраћао у крчму, увек задовољан и весео, остављао би крчмару повелику напојницу. А онда је једном Судија довезао породицу неког трговца. Стари трговац је дошао да са Судијом потпише уговор о неком металу, а са собом је довео своју младу и прелепу жену са двоје мале, тек проходале деце. Након што су потписали и запечатили уговор, Судија је припремио ручак у палати суда за свог уваженог госта. Трговчева жена обукла је своју најлепшу хаљину за ту прилику. Јарко црвена хаљина отворених рамена, откривала је и заносне облине њених груди, преко којих је лежао низ ђердана попут паучине танког филигранског рада, непроцењиве вредности и лепоте. За време оброка Судијин поглед је све време био прикован за те ђердане. Након ручка иследници су довели трговца и његову породицу у крчму код Сотира, да ту преноћи. Сотир им је дао своју најлепшу собу у дворишту.

Када је варош утихнула у сан, а крчма се испразнила од сталних гостију. У крчму се појавио Судија са својим извршиоцима. Тражио је трговца, јер му је наводно трговац подвалио кваран уговор, те је тражио од крчмара да му покаже трговчеву собу.

  • Трговац је морао хитно да оде, госпођа ти је платила рачун, оставила ти је своје ђердане. – биле су речи Судије када је пред зору одлазио из крчме.

Једино што је Сотир ујутру могао да препозна у гомили меса, искиданих костију и ткива преливених црвеном крви, били су ђердани који су читавог дана красили груди лепотице сада претворене у кашу… Тела трговца и деце никада нису нађена…

Годинама после овог догаћаја са трговцем, Судија није долазио у крчму.

 

Пре неколико дана у крчму је дошла висока витка женска прилика, дуге, крецаве, попут земље црне косе. Представила се једноставно Кудрава. На себи је имала кабаници од грубог платна, поприлично изношену, испод које је сребрним сјајем светлуцала лака верижњача. Тражила је собу да у њој одмори неколико ноћи, и платила златницима унапред.

  • Ако буде неких трошкова који превазилазе ове златнике, платићу их када будем одлазила. – рекла је крчмару док му је давала светлуцаве новчиће.

Сада када је опет угледао Судију у својој крчми, знао је зашто је судија дошао. Вероватно је од својих ухода дознао да је у крчми одсела девојка. И да је сама.

  • Чујем да опет држиш даме у кафани! Зар ти нисам још ономад рекао да је то забрањено?
  • Ало она је гост, платила је своју собу… – правда се искрено Сотир, иако је знао да се Судији и његовим извршиоцима он сам не може супротставити…
  • Води ме код ње, да ја са њом попричам. Па да утврдимо чиме ти то она плаћа… – бесно је рекао Судија, не желећи да губи време на расправу са Сотиром.

Судија је ушао у собу, која је била у потпуном реду, недирнута, као да у њој нико није боравио. У десном углу собе налазио се параван који је одвајао простор намењен купатилу од остатка собе. Иза паравана чуло се немарно бућкање воде. Неко се купао у кади. Једним погледом Судија је дао нарађење својим извршиоцима, да уклоне застор. У кади је лежала Кудрава. Угледавши Судију, готово да се осмехнула. Није била изненађена. Лагано се исправила, пуштајући да се вода слива низ њене бујне голе груди. Судија је помамно пратио траг капљице који је милио преко њене меке коже. А онда је прешла својим дугачким прстима низ свој врат, настављајући ту путању ноктом преко своје грудне кости, остављајући за собом на мокрој кожи танак црвени траг боје крви. Судија је схватио значење овог знака који је кудрава својим ноктом исцртавала на својој кожи, само сада је то већ било касно. Кудрава је на својој кожи исцртала Морјанин потпис. Следећег тренутка њена друга рука се муњевито издигла из каде, а у грлу Судије зарио се нож, на чијем рукохвату је Морјанин знак. Истог трена из устију извршилаца покуљала је пенаста крв, и они су се срушили на под.

Ујутру је Кудрава изашла из своје собе, на себи је поново имала онај исти груби прекривач.

  • Сотире, дуг је намирен, на тацни је у соби. – обратила се крчмару када је одлазила.

Сотир је брзо отишао до њене собе. Изненадио се јер је соба била у савршеном реду. Ни трага од синоћне изненадне посете Судије. Једино је на кревету била тацна на којој се налазило једно судијино око, два прста леве руке и десно стопало охолог судије…

Advertisements

Крчмарице

 .

Krcmarica .

Служиш ли још

оно вино

што обара с’ ногу

и враћа у живот?

 .

Слижиш ли још

oне погледе

што крепе,

буде наде и немире?

 .

Служиш ли још

оне осмехе

што греју душе

уморних луталица?

.

Љубиш ли још

оним уснама,

мекшим од облака,

у пијаним ноћима

крај уснулог шанка?

KOVAČ,  KRČMAR,  KUDRAVA

 

Koraci teški, umorni. Blato koje se lepi za obuću, otežava korake već umornog sveštenika. Leđa pogrbljena od dugog hoda, odora koja se vuče iza umornih koraka, uprljana blatnjavim kapljicama. Srebrni mesec obasjava drevni kolski put koji krivuda između šumaraka i brda. U glavi sveštenika je jedna misao, pronaći kovača, i zato u ovoj pustoj noći korača ka groblju. Svaki put kada bi mu se oči zatvorile i san počinjao da ovladava njegovim telom, začula bi se sova zloslutnica, i budila ga, podsećala ga na njegovu obavezu, podsećala ga da mora nastaviti, da mora požuriti.

Niko se ne veseli kada ide ka groblju, pa ni usamljeni sveti čovek. Kiša je padala čitavog dana, noge propadaju u meku raskvašenu zemlju, potrebna je snaga da bi se noga podigla, odvojila od blata i načinio još jedan korak. Srebrni mesec obasjava pejzaž, u kom se u daljini raspoznaju obrisi zaboravljenih stećaka. Kako se primiče groblju srećakaje sve više, to ga raduje, jer zna da neće još dugo morati da hoda ovom pustarom. Da je dan, i da ima više vremena zastao bi i čitao natpise na starim kamenim kockama, ali sada za to nema vremena, mora požuriti, ako već nije zakasnio.

KovacU selu su mu rekli da je kovač sahranjen pre pet dana. Bilo je hladno, i možda će ga sreća poslužiti, pa će zateći kovačevo telo nenačeto crvom i smradom ljudskog raspadanja. Rekli su mu da traži najsvežiju humku, jer u njoj počiva do skoro najsnažniji čovek iz sela.

Mesec mu je saveznik, obasjava grobove srebrnim sjajem. Zna sveštenik dobro da grobovi pravednika noću sijaju nekom iskričavomsvetlošču. Da li je kovač bio pravedan čitavog života, ili tek kad je osetio da ga snaga napušta, pa je rešio da iskupi svoje grehe, pomažući svetim ljudima? Ipak, kovač nije stigao da prenese svoju poslednju poruku svešteniku, snaga ga je oduzela, i ubrzo prelomila njegovo ogromno telo koje je do pre par nedelja oblikovalo gvožđe, i bez muke lomilo kamen.

Našao je najsvežiju humku, još ne označenu spomenikom. Znao je da je pod njom kovač. Spustio se na kolena, dodirnuo rukama mekanu vlažnu zemlju. Osetio je hladnoću pod svojim prstima, ništa više od živosti i snage čoveka nije kucalo pod humkom. Zaboravio je ašov, lopatu il bilo kakav alat koji bi mu pomogao da skloni zemlju i brže dođe do tela. Moraće da kopa rukama. Srećom, zemlja je morka i neobično rastresita, pa će do zore sigurno otkopati telo. Kapljice znoja slivale su se niz pospano sveštenikovo lice, ali on nije prestajo da kopa. Hor sova zloslutnica, zainteresovan neobičnim prizorom kopača groba, okupio se na spomenicima i granama okolnog rastinja, praveći sablasnu melodiju, po čijem je ritmu sveštenik kopao.

Konačno na srebrnoj svetlosti mesečine ukazalo se telo. Vođen ciljem svog zadatka, sveštenik je počeo da pretura po džepovima pokojnikove odeće. Našao je samo čekić, i jednu potkovicu, ali ono što je tražio nije bilo u odeći pokojnika. Skinuo je odeću sa tela sveštenika. Naduto krupno telo bilo je teško prevrtati. Odeća se na nekim mestima već spojila sa kožom, i trebala je dodatna snaga kako bi se tkanina i tkivo rastavili. Leš je već nekoliko dana nepomično ležao, i na leđima su se otvorile rupe, iz kojih su polako curili sluzavi sokovi pokojnika. Sveštenik je pogledom pretraživao svaki delić kovačevog tela, i tek kad mu je sa mukom uspelo da sa leša skine pantalone, na listu leve noge primetio je ožiljke. Sveštenik se brzo prekrsti, zahvaljujući nebu i svevišnjem što je konačno pronašo ono zbog čega je krenuo na ovaj put, u ovaj zaboravljeni džep sveta. A onda je na svoje zaprepašćenje i užaš, shvatio da je ožiljak samo jedna reč, i da je on još uvek daleko od svog cilja. Obasjan mesečinom iznova i iznova je čitao reč KUDRAVA. Dodirivao je linije ožiljka vrhovima prstiju, sve se nadajući da će otkriti još koju reč, još koje skriveno slovo. Još jednom je pretražio telo, pogledom, ali i prstima, tražeći još po neki skriveni ožiljak koji bi ga upitio na sledeći korak svoje potrage, na još jedan deo mozaika, za koji se zakleo da će ga otkriti. Ali ništa, sem one reči više nije našao na tromom i teškom telu nekadašnjeg seoskog kovača.

Vratio je telo u rupu, prekrio ga zemljom, a zatim što je brže mogao navuko zemlju, kako bi se grobna humka još poznavala. Zatim je zastao, da zatraži oprost, jer je uznemirio telo koje počiva. Isprljan blatom, i još više umoran, krenuo je onim usamljenim putem, nazad u selo.

Ni sam neznajući gde, na pola puta do sela, san ga je savlado. Sledeći dan proveo je u selu raspitijući se za Kudravu. Svi su ga sa podsmehom gledali, i odmahivali glavom, sve dok mu jedan pijanac nije rekao, da je može naći u krčmi kod raskrsnice velikih drumova. To je značilo, još hoda, još bolnih koraka, ali po cenu sosptvenog života, on će nastaviti potragu.

U rano predveče stigao je do velike drumske krčme. Pred krčmom je bilo privezano desetak konja, a iz krčme čuo se žagor u kom su povremeno dopirali i poneki besni povici, ali i smeh. Kako se približavao krčmi sve češće je mogao da začuje i zvuk stakla koje se razbija. Konačno ušao je u zadimljenu prostoriju. Dim duvana, mirisi rakije, zaudaranje oznojanih tela, mirisi kihinje, sve se to mešalo u jedinstven sladunjavi smrad, koji bi zasmetao svakako na prvih nekoliko koraka krčme, ali uskoro bi se nos navikao na ovu mešavinu začina, mirisa i ukusa, koje je sveštenika podsetila na miris tela pokojnog kovača.

Kada je sveštenik, ušao u krčmu, zavladala je tišina. Desetine očiju skitnica, trgovaca, pijanaca pogledale su ka njemu. Znao je da sveti čovek ne treba da kroči na ovakva mesta, ipak zbog svog cilja, on će podneti sve. Pronašao je mali stočić, kraj zidane pećke, i seo. Želeo je da se ugreje, naslonio se na toplu peć. Krčmarev šegrt, je uskoro došao da ga usluži, a krčmu je ponovo ispunio prepoznatljivi žagor pijanstva.

–       Treba mi prenoćište, večera, bokal vina. – rekao je sveštenik šegrtu, na šta, je mladič samo klimnuo glavom, i krenuo nazad ka šanku. Kao da se tek tada dosetio nečega, sveštenik ponovo pozove mladića.

–       Dečko, poznaješ li Kudravu? Trebam da je nađem… – umesto odgovora, dečak je zbunjeno otišao za šank, a krčmom se zaori glasan smeh. Svešteniku nije bilo jasno šta se dešava, sve dok se nije pojavio krčmar.

innkeeper-704650Krčmar, nizak debeljuškast čovek, sipmatičnog izgleda, sa večitim osmehom, i krpom u rukama, ne pitajući za dozvolu seo je sa sveštenikom. Prethodno je pogledao sve po svojoj krčmi, i oni su prestali da se smeju, kada su spazili njegov pogled.

–       Šta će tebi svetom čoveku Kudrava?

–       Ona ima poruku za mene. – odgovorio je sveštenik.

–       Poruku od koga? – bio je iznenđen krčmar.

–       Od kovača.

–       Šta ? To pseto je crklo pre par dana, unakazilo mi je najvredniju devojku. Od Kudrave sam zarađivao više no od bureta najboljeg vina. A sad je ti tražiš…

–       Ali, ja samo… – bio je zbunjen sveštenik.

–       Čekaj, pa ti ni ne znaš ko je Kudrava? – zapita krčmar, shvativši da sveštenik ne zna ništa o devojci.

–       Ne – odgovorio je sveštenik.

–       Božiji si čovek, šta će to tebi… Ali dobro, dobro, evo šta ćemo. Otići ćeš sad u sobu, pustiću te da prenoćiš, moj šegrt će ti doneti hranu i vino, koje si tražio. Ako želiš doneće ti i tople vode da se opereš, sav si od blata. A kad mi se ovde dole raziđu gosti, dovešću ti Kudravu, pod jednim uslovom da ni tebe ni nju više nikada ne vidim, a ne treba ništa da mi platiš, samo je odvedi. Jer, nju više niko neće, onaj pas od kovača joj je unuštio telo, a nekad je bila najlepše stvorenje pod ovim srebrnim mesecom… Ma ustvari videćeš i sam. Mada ne znam šta ćeš ti da radiš sa njom, a i ne interesuje me, samo je vodi, jer ja da je hranim, pa ne isplati mi se rođače… Razumeš ? – govorio je tiho krčmar svešteniku. Nakon čega je sveštenik samo potvrdno klimnuo glavom.

 

Ponoć je prošla, sveštenik je u sobi krčme, stajao pored prozora, posmatrao je sjaj meseca visoko iznad dalekih brda, i slušao žamor pijanih gostiju koji se polako stišavao, kako se mesec podizao na nebu. Začuo je korake, kako se po drvenom podu približavaju njegovoj sobi.

U sobu je ušao krčmar, vodeći devojku pod ruku. Na glavi joj je bio beli prekrivač kako je ostali gosti krčme ne bi poznali. Kada su ušli u sobu, debeli krčmar skide prekrivač sa devojčine glave. Pred sveštenikom se ukaza prelepi okrugli lik mlade devojke, rumenih obraza, i krupnih crnih očiju, uokviren u nestvarno gust ram crne kovrdžave kose. Čoveka bi obuzela milina samo gledajući njen lik, a obline koje su se nazirale ispod odeće samo bi dodatno budile maštu.

–       Naš dogovor još važi? – zapitao je krčmar

–       Da – odgovorio je sveštenik

–       Onda ti je predajem, nije me briga šta ćeš da radiš sa njom, samo ujutu hoću da ste oboje nestali. Imao sam već previše problema zbog nje.

Sveštenik i devojka su ostali sami u sobi. Toliko puta je stajala gola pred raznim muškarcima koji su se naslađivali njenim mladim telom, ali nikada nije osećala postiđenost, kao sada dok stoji obučena pred ovim svetim čovekom. Sveštenik je video strah i zbunjenost na njenom lepom licu.

–       Šta želite od mene? – zapitala je bojažljivo dok ju je sveštenik posmatrao.

–       Kovač mi je ostavio poruku… – odgovorio je sveštenik, a devojka se istog trenutka kao poparena trže, i dohvati se kvake na vratima, kako bi pomahnitalo istrčala iz sobe.

Sveštenik se jednim skokom nađe između devojke i vrata, ne dozvolivši joj da utekne u hodnik. Obgrlio je devojku oko glave, a ona se privila uz njega, i u tom treutku krenula da plače. Znao je dobro šta joj je kovač uradio. Laganim roditeljskim milovanjem po gustoj kovrdžavoj kosi pokušavao je da je smiri.Kudrava

–       Ja, ja sam ga volela… – krenula je da priča svoju priču, između jecaja i suza. – bio je jedini koji je bio nežan samnom. Govorio mi je najlepše reči, verovala sam mu. Nadala sam se da će me izvući iz ove proklete krčme. On, on je bio najsnažniji muškarac sa kim sam bila, ali me nikada nije povredio. Dolazio bi bar jednom nedeljno po mene, i odvodio me u svoju kuću. Sam je živeo. Ponekad bih ostajala i više dana kod njega, krčmar se nije bunio, znao je da će mu kovač dobro platiti. Vremenom sam primećivala da je sve slabiji, nešto ga je mučilo, ali nije želo o tome da priča. Znala sam da je bolestan. A onda jedne noći, hteo je da pijemo. Tražio je da pijem sa njim. Pila sam puno, veselo, bezbrižno, srečna što sam sa njim, sve dok nisam izgubila svest. Probudila sam se nekoliko dana kasnije, i tada sam videla šta mi je učinio. Unakazio mi je telo. Više me niko nije želeo. Krčmar nije hteo da mi daje hranu, ako je ne bih pre toga zaradila. Dovodio mi je najgore prljave skirnice, i pijance, da se iživljavaju nadamnom, jer ostali nisu želeli da vide moju spaljenu kožu.

Zatim se otrgnula iz sveštenikovog zagrljaja, udaljila od njega, i skunula haljinu sa sebe. Sveštenikov pogled je klizio sa njene raskošne kose, umiljatog lika, po koži njenog belog vrata, niz zanosne oble grudi. Posmatrao je njene dve obline savršeno jednake, savršeno poželjne. Po prvi put nakon desetina godina isposničkog života sveštenik je osetio želju, želju da dodirne te dve savršene zrele jabuke… A onda mu je podleg pao niže, na kožu njenog stomaka. Stomak i čitava leđa prekrivao je niz ožiljaka, ispisane poruke, namenjene njemu. Čitav stomak i leđa bila su žigosana, slovima zapisa za kojim je on tragao. Osetio je kako mu suza klizi niz obraz. Suza zbog unakaženog mladog tela, uništenog života ove devojke porukom koja je on tražio. Suza zbog te poruke, koja je njega odvela na ovaj put. Suza zbog svog života posvećenog teretu koji je često pretežak da ga nosi samo jedan čovek.

Prišao je devojci, lagano prstom dodirnuo početak zapisa na njeom stomaku, i žmureći mogaoje da oseti obrise slova pod jagodicom svoga prstra, čitao je zapis. Uzeo je papi i pero, i krenuo da prepisuje kovačevu poruku. Samo pravi učenjaci poput njega koji su umeli da rastumače znakove na stećcima, i pismo drevnih Latina, mogli su da pročitaju kovačevu poruku ispisanu vrelim gvožđem na njenoj koži. Kada je bio gotov, rekao je devojci da se obuče, da legen da spava, da odmori. Čeka ih put, ujutru će je povesti sa sobom. Odvešće je u manastir, gde će se sestre starati o njoj.

A on?

Šta će sa njim biti, pomislio je. Sada kada je ispunio svoje obećanje, hoće li imati snage da nastavi svoj zavet…

 

Put je bio pred njim, obasjan jutarnjim suncem, iako je drum sada bio suv, on je koračao jednako umorno kao i one noći kada je tražio kovača. Pored njega je hodala Kudrava, vodio ju je u manastir. Da li je bila srećna ili tužna, to on nije mogao da zna, nije ni želeo da sazna.

A on?

On će nastaviti da korača.

Када су утихнули сви звуци у кући, она лагано устаје из кревета. Пружа ногу испор покривача, додирује голим прстима хладан патос пода, проналази папучу, навлачи је на босу ногу, затим што тише понавља ту тако добро увежбану радњу обувања са другом ногом, без и једног шума. На тренутак јој кроз тело пролази језа, у соби је ипак много хладније него под њеним покривачем. А њено младо бујно, још увек не љубљено тело је врело. Узима шибицу и пали свећу. Светлост обасјава собу, не сме дуго да држи упаљену свећу, мајка може да примети како их брзо троши, већ је две потрошила за задњих седам дана. Једном је рекла мајки да увече чита, па да јој зато треба још свећа, али када је мајка питала које је то књие до сад прочитала, збунила се. Мајка може да посумња на њене ноћне игре. Привлачи столицу прозору, седа у њу, пребацује ћебе преко себе, огрће се њиме, само јој глава вири изнад њега. Иако је угасила свећу у соби није потпуни мрак. Светлост улази кроз прозор. Светлост из комшиских кућа, месечина је вечерас јака, али највише светла допире из крчме. Крчма је са преке стране, две куће ниже низ улицу. Зна да мора још да чека, све док не утихне и та светлост из кафане, све док се и последњи гости не разиђу, а уморни крчмар не оде на починак.

Топот коњских копита, зауставља се се испред крчме. Јаки удари гвоздених потковица по старој калдрми још одјекују, помишља, само да се родитељи нису сада пробудили. Ово су коњи газда Игњата. Газда Игњат има најснажније коње у вароши. Вечерас је по њега дошла само једна кочија. А да, сетила се, газдарица Дубравка и њина кћи Новка отишле су пре два дана у посету Дубравкиној сестри Аници, на велики салаш. Иначе би по газду дошле обе кочије. У једну би крчмарев шегрт пажљиво унео штап и шешир. А у другу кочију би тетурајући се од вина ушао газда Игњат, у пратњи свог увег трезног слуге Радмила. Вечерас када газдарице нису у вароши Радмило је изгледа на поштеди, добио је од газде слободно вече. А то значи да се газда неће сам вратити кући. И заиста из кафане, правог и трезвеног хода излази газда Игњат, а са њим и две младе девојке. Крчмарица Катица и циганчица Јулишка. Обе се кикићу и задиркују газда Игњата, док његове руке тобож нехајно прелазе по њиховим младим телима. Вечерас ће с Игњат сладити са ова два набујала пупољка, и заборавити на своју охолу хладну и горду жену Дубравку, а већ сутра, када му се жена и кћи врате, он ће бити поново онај отмени трговац, строги отац, надмени господар који не разговара ни са својом послугом, а камоли са крчмарицама и циганкама. Само његов верни пратилац Радмило зна све газдине тајне…

Можда је Радмило онај кога чека… Ако вечерас није са газдом, а дође то би могао бити он. Млад паметан, увек кицошки дотеран, дошао је у варош да изучи школе за лекара, али ротидељи су му запали у тешке дугове, и он је морао да се запосли код Игњата. Напустио је школи како би издржавао себе и родитеље на селу. А имао је и сестру пред удају, па је и њу требало опремити како доликује. Игњат га је волео, онако како охоле газде без мушког наследника могу да воле, причало се по вароши да ће се Радмило оженити госпојицом Новком. Те да ће му Игњат наћи достојног мужа за сестру. Па зар би он долазо под њен прозором, зар би жртвова толико богатство због ње. Не, знала је да то не може бити Радмило…

Звук кочија губио се у тами краја улице, када се зачуо пуцањ. О па да, субота је, ловци су били вредни цео дан, и сада у свом ловачком клубу, две улице ниже, прослављају данашњи улов, а умор побеђују јаким рујним вином. Звук разбијеног стакла, а затим псовка уморног крчмара на младог шегрта, који је понео стаклне балоне са вином из крчме до ловачког клуба, саплео се на прагу крчме, испустио један балон. Срећа онај други, већи, остао му је у руци. Сада само мора да истрпи грдње крчмара, његове претње да ће му одбити од плате сваку кап вина коју је просуо, иако обоје знају да крчмар то неће урадити. Стари механџија Гвозден, крупан, висок, човек уморног лика, једино што је имао у животу била је његова крчма “Рујна кап”, коју је наследио од свог оца. Никад се није женио, нити је имао деце, а волео је младост. Био је увек помало сетан, и тужан за временом када је момковао, када је он био међу најбољим приликама у вароши, само он није могао да се смири, није могао да се скраси, а то су знале све девојке, а и њине мајке, те ни једна није хтела да да своју мезимицу за једног бећара женскароша. Волео је жене, и умео је да се потуче због њих, па макар оне биле и удате, само нека су лепе. Умео је и да попије више вина но што би се у крчми продало за једно вече. А сада кад је остарио, када га снага полако попушта сада су му остала само сећања на те веселе дане младости. Зато се он заправо не љути на свог трапавог шегрта. Али му је жао. Душа га боли док гледа своју крчмарицу Катицу како одлази са газда Игњатом. Жао му је ње, тако лепе, стасите, јаке девојке што уместо у рукама неког младића, па чак нек је то и овај трапави шегрт, она завршава у дебелим похлепним прстима маторог газда Игњата.

Чује се песма, ма не то је заправо драње тројице пијаних другова, који пролазе поред крчмара и шегрта, и одлазе у мрак, вероватно ће се упутити ка ловачком клубу, где ће се побити са већ пијаним ловцима, а затим крвави, отрежњени али ипак срећни отићи кућама, где ће их мајке корити за младалачке будалаштине које чине. Гвозден им се осмехује, толико га подсећају на њега некада…

Можда је тај што га чека, заправо тај трапави шегрт. Ти његови тајни доласци, бојажљива шушкања и цвркутања под прозором, та стидљивост, то личи на њега. Зна се да он последњи леже у вароши, тек кад поспреми, ориба, целу крчму. Могао би бити он. Ипак доста је млад, готово је дете, па не би се ваљда он загледао у њу, кад има толико кафанских жена, које су му под руком, само када би био мање стигљив. Али за годину ил можда пар месеци проћиће га стидливост… Млад је да би био он… Остаје јој да чека, можда ће јој вечерас открити ко је заправо он.

Из нагађања о шегрту, прекинуо ју је снажан звук пиштаљке. Како је само крчмар мрзео тај звиждук, то је пандур Јоле најављивао свој долазак у кафану. Јолету су сви били пријатељи, цела кафана, цела варош, али он никоме није био пријатељ. Крчмар је знао да кад Јоле дође у кафану, остали гости неће још дуго остајати. Имао је навику да звиждуком у своју пандурску пиштаљку најави свој долазак, а умео је да звижди све док сви у кафани не би устајли да га поздраве. Онда би се окренуо неком од друштва за столовима, пришао им без питања, и почео да прича са њима. Да води главну реч, и да се хвали са којим је све женама био, како је он некад ловио најкрупнију дивљач. Наравно неће да прича како су га избацили из клуба ловаца, и како више не сме да залази тамо. Прицао би како он уме да попије, иако би већ после друге чашице увелико укрстио поглед, и безциљно млатио рукама. Чашћавао би друштво са којима би причао, а они нису смели да оду све док он не крене, плаћао би им туре и туре пића само да слушају његова хвалисања. Зато су сви остали гости напуштали кафану. У полицији су га држали једино зато што му је отац био пандур, вредан, и један од ретких у униформи који је заиста био поштен. Као дете пандура Јолету је све било дозвољено, и тако је мали Јоле мислио да је стеко пуно пријатеља. Али сви у варошкој станици чекали су дан да његов отац умре, па да се отарасе Јолета. А Јоле је био према свима исти. Отац га је оженио богатом кћерком кројача Љубе, али се по вароши говорило да га она вара не бирајући са ким. Комшије су му се смејале како деца не личе на њега.

И заиста по Јолетовом доласку у крчму, муштерије су почеле да напуштају кафану. Звук ципела, и женских чизама са штиклом, збрка разних битних и не битних разговора разлиле су се улицом.

Она је чекала баш то, да завлада тишина у улици. Да смотани шегрт угаси светло у крчми, да улицом завлада мрак. Тада ће он доћи. Мора да дође вечерас, није га било већ четири вечери. Чудно увек дође кад је киша, кад је облачно, када је слаба месечина. Зашто се крије… Куцне јој на прозор, остави цвет под прозором. Једном јој је куцнуо, заправо баци каменчић, кад је отворила прозот певушио јој је тиху песмицу сакривен у сенци великог ораха. Једном је тихо свирао тамбурицу, а једном чак и фрулу.

Коначно звукови крчме, и улице су утихнули. Још само мало и трапави крчмарев шегрт ће погасити светло у кафани, и отићи назад у кухињу где ће до јутра прати суђе и чаше. Крчмарица Катица ноћас није ту, да му помогне па ће морати све сам да ради…

Хук сове, и звук птичијих крила пресекли су небо. Тачно наспрам њене куће, налази се стара напуштена кућа, у којој нико не живи годинама. На њеном тавану угњездила се породица сова, и неколико слепих мишева, који ноћу крстаре небом. Док је била мала плашила се и куће и сова и мишев, а сада су јој они постали пријатељи. Волела је кад чује хуг сове, јер је често после њега долазо онај фини лагани ударац каменчића о стакло њеног прозора, а затим сусрет са њеним тајним обожаваоцем. Када би још само могла да сазна ко би то могао бити. Желела је да га упита ко је, али се плашила да не пробуди своје ако би проговорила. Зато би само немо стојала у прозору, слушала га, гледала, и желела.

Звук сове није једини звук који се могао чути из напуштене куће. Како се двориште не би упарложило, и напунило којекаквих штеточина: пацова, змија, ласица, творова. Комшије су се договориле, да крчмар Гвозден у дворишту посади виноград, и да га одржава, а да они најближе комшије добију по пар литара вина сваке године. Гвозден је волео да прича како му је тај виноград доносио најплодније вино, увек се смејући. Она је знала зашто се Гвозден смеје. Толико пута је док би нестрпљиво исчекивала свог тајанственог удварача, из винограда у дворишту напуштене куће чула људске гладове, женске и мушке, чула шапутања и којекаква бесмислена обећања, чула пољубце и уздахе, цику, смех. Нека је могла да препозна гласове, најчешће је женски глас био глас циганчице Јулишке, а мушки гласову би се мењали. Али понекад био је то и глас капетанице Иванке чији је муж капетан Василије већ три године у гарнизону, и ретко стиже да обиђе своју кући, најчешће би са њом препознала глас судије Јове, али некад и није могла да разазна мушки глас. Било је и гласова које није знала, али у винограду је ноћу често било веома живо. Крчмар Гвозден би раном зором прошетао виноградом, и ту набрао бројне плодове, заборављене шалове, јакне, марамице са извезеним иницијалима, табакере, новчанике. Јеном је чак читаве панталоне писара Сретена пронашао на чокоту грожђа. Обично би те предметне затим ставио на полицу изнад шанка, и продавао их. Наравно већ за неколико сати појавио би се власник, и не питајући за цену платио да поврати своје изгубљене ствари.

Вечерас се овакви гласови нису чули. Али зачуо се петао, и она је знала да јој ноћас њен љубљени неће доћи. Приметила је да зора руди на истоку, и брзо се вратила у кревет, како би ухватила бар мало сна, пре но што је мајка пробуди да се спреми за цркву. Јер данас је недеља, а њу мајка тад редовно води у цркву, да покаже целој вароши како васпитану и лепу кћер има. А она зна, у цркви ће бити и он, иако не зна ко је, он ће је гледати, и зато треба да одспава, да буде лепа, одморна, да буде најлепша, да га изазива, па ће јој се можда следеће ноћи он преставити…

 

 

GORAN ĆURČIĆ