Posts Tagged ‘Noc’

СЕНКЕ ГРАДА

 .

FantasyCities74381

.

Крв испљунута

и просута.

Дроб расута

по плочницима.

.

Крвави блудни плочници

одјекују кутовима

самртног града.

 .

Врисак понеки

украшен месечином,

доказ живота

ил

траг смрти.

.

Последње капи наде

украшће хијене,

те

сенке града

негдашњих људи.

Advertisements

Када су утихнули сви звуци у кући, она лагано устаје из кревета. Пружа ногу испор покривача, додирује голим прстима хладан патос пода, проналази папучу, навлачи је на босу ногу, затим што тише понавља ту тако добро увежбану радњу обувања са другом ногом, без и једног шума. На тренутак јој кроз тело пролази језа, у соби је ипак много хладније него под њеним покривачем. А њено младо бујно, још увек не љубљено тело је врело. Узима шибицу и пали свећу. Светлост обасјава собу, не сме дуго да држи упаљену свећу, мајка може да примети како их брзо троши, већ је две потрошила за задњих седам дана. Једном је рекла мајки да увече чита, па да јој зато треба још свећа, али када је мајка питала које је то књие до сад прочитала, збунила се. Мајка може да посумња на њене ноћне игре. Привлачи столицу прозору, седа у њу, пребацује ћебе преко себе, огрће се њиме, само јој глава вири изнад њега. Иако је угасила свећу у соби није потпуни мрак. Светлост улази кроз прозор. Светлост из комшиских кућа, месечина је вечерас јака, али највише светла допире из крчме. Крчма је са преке стране, две куће ниже низ улицу. Зна да мора још да чека, све док не утихне и та светлост из кафане, све док се и последњи гости не разиђу, а уморни крчмар не оде на починак.

Топот коњских копита, зауставља се се испред крчме. Јаки удари гвоздених потковица по старој калдрми још одјекују, помишља, само да се родитељи нису сада пробудили. Ово су коњи газда Игњата. Газда Игњат има најснажније коње у вароши. Вечерас је по њега дошла само једна кочија. А да, сетила се, газдарица Дубравка и њина кћи Новка отишле су пре два дана у посету Дубравкиној сестри Аници, на велики салаш. Иначе би по газду дошле обе кочије. У једну би крчмарев шегрт пажљиво унео штап и шешир. А у другу кочију би тетурајући се од вина ушао газда Игњат, у пратњи свог увег трезног слуге Радмила. Вечерас када газдарице нису у вароши Радмило је изгледа на поштеди, добио је од газде слободно вече. А то значи да се газда неће сам вратити кући. И заиста из кафане, правог и трезвеног хода излази газда Игњат, а са њим и две младе девојке. Крчмарица Катица и циганчица Јулишка. Обе се кикићу и задиркују газда Игњата, док његове руке тобож нехајно прелазе по њиховим младим телима. Вечерас ће с Игњат сладити са ова два набујала пупољка, и заборавити на своју охолу хладну и горду жену Дубравку, а већ сутра, када му се жена и кћи врате, он ће бити поново онај отмени трговац, строги отац, надмени господар који не разговара ни са својом послугом, а камоли са крчмарицама и циганкама. Само његов верни пратилац Радмило зна све газдине тајне…

Можда је Радмило онај кога чека… Ако вечерас није са газдом, а дође то би могао бити он. Млад паметан, увек кицошки дотеран, дошао је у варош да изучи школе за лекара, али ротидељи су му запали у тешке дугове, и он је морао да се запосли код Игњата. Напустио је школи како би издржавао себе и родитеље на селу. А имао је и сестру пред удају, па је и њу требало опремити како доликује. Игњат га је волео, онако како охоле газде без мушког наследника могу да воле, причало се по вароши да ће се Радмило оженити госпојицом Новком. Те да ће му Игњат наћи достојног мужа за сестру. Па зар би он долазо под њен прозором, зар би жртвова толико богатство због ње. Не, знала је да то не може бити Радмило…

Звук кочија губио се у тами краја улице, када се зачуо пуцањ. О па да, субота је, ловци су били вредни цео дан, и сада у свом ловачком клубу, две улице ниже, прослављају данашњи улов, а умор побеђују јаким рујним вином. Звук разбијеног стакла, а затим псовка уморног крчмара на младог шегрта, који је понео стаклне балоне са вином из крчме до ловачког клуба, саплео се на прагу крчме, испустио један балон. Срећа онај други, већи, остао му је у руци. Сада само мора да истрпи грдње крчмара, његове претње да ће му одбити од плате сваку кап вина коју је просуо, иако обоје знају да крчмар то неће урадити. Стари механџија Гвозден, крупан, висок, човек уморног лика, једино што је имао у животу била је његова крчма “Рујна кап”, коју је наследио од свог оца. Никад се није женио, нити је имао деце, а волео је младост. Био је увек помало сетан, и тужан за временом када је момковао, када је он био међу најбољим приликама у вароши, само он није могао да се смири, није могао да се скраси, а то су знале све девојке, а и њине мајке, те ни једна није хтела да да своју мезимицу за једног бећара женскароша. Волео је жене, и умео је да се потуче због њих, па макар оне биле и удате, само нека су лепе. Умео је и да попије више вина но што би се у крчми продало за једно вече. А сада кад је остарио, када га снага полако попушта сада су му остала само сећања на те веселе дане младости. Зато се он заправо не љути на свог трапавог шегрта. Али му је жао. Душа га боли док гледа своју крчмарицу Катицу како одлази са газда Игњатом. Жао му је ње, тако лепе, стасите, јаке девојке што уместо у рукама неког младића, па чак нек је то и овај трапави шегрт, она завршава у дебелим похлепним прстима маторог газда Игњата.

Чује се песма, ма не то је заправо драње тројице пијаних другова, који пролазе поред крчмара и шегрта, и одлазе у мрак, вероватно ће се упутити ка ловачком клубу, где ће се побити са већ пијаним ловцима, а затим крвави, отрежњени али ипак срећни отићи кућама, где ће их мајке корити за младалачке будалаштине које чине. Гвозден им се осмехује, толико га подсећају на њега некада…

Можда је тај што га чека, заправо тај трапави шегрт. Ти његови тајни доласци, бојажљива шушкања и цвркутања под прозором, та стидљивост, то личи на њега. Зна се да он последњи леже у вароши, тек кад поспреми, ориба, целу крчму. Могао би бити он. Ипак доста је млад, готово је дете, па не би се ваљда он загледао у њу, кад има толико кафанских жена, које су му под руком, само када би био мање стигљив. Али за годину ил можда пар месеци проћиће га стидливост… Млад је да би био он… Остаје јој да чека, можда ће јој вечерас открити ко је заправо он.

Из нагађања о шегрту, прекинуо ју је снажан звук пиштаљке. Како је само крчмар мрзео тај звиждук, то је пандур Јоле најављивао свој долазак у кафану. Јолету су сви били пријатељи, цела кафана, цела варош, али он никоме није био пријатељ. Крчмар је знао да кад Јоле дође у кафану, остали гости неће још дуго остајати. Имао је навику да звиждуком у своју пандурску пиштаљку најави свој долазак, а умео је да звижди све док сви у кафани не би устајли да га поздраве. Онда би се окренуо неком од друштва за столовима, пришао им без питања, и почео да прича са њима. Да води главну реч, и да се хвали са којим је све женама био, како је он некад ловио најкрупнију дивљач. Наравно неће да прича како су га избацили из клуба ловаца, и како више не сме да залази тамо. Прицао би како он уме да попије, иако би већ после друге чашице увелико укрстио поглед, и безциљно млатио рукама. Чашћавао би друштво са којима би причао, а они нису смели да оду све док он не крене, плаћао би им туре и туре пића само да слушају његова хвалисања. Зато су сви остали гости напуштали кафану. У полицији су га држали једино зато што му је отац био пандур, вредан, и један од ретких у униформи који је заиста био поштен. Као дете пандура Јолету је све било дозвољено, и тако је мали Јоле мислио да је стеко пуно пријатеља. Али сви у варошкој станици чекали су дан да његов отац умре, па да се отарасе Јолета. А Јоле је био према свима исти. Отац га је оженио богатом кћерком кројача Љубе, али се по вароши говорило да га она вара не бирајући са ким. Комшије су му се смејале како деца не личе на њега.

И заиста по Јолетовом доласку у крчму, муштерије су почеле да напуштају кафану. Звук ципела, и женских чизама са штиклом, збрка разних битних и не битних разговора разлиле су се улицом.

Она је чекала баш то, да завлада тишина у улици. Да смотани шегрт угаси светло у крчми, да улицом завлада мрак. Тада ће он доћи. Мора да дође вечерас, није га било већ четири вечери. Чудно увек дође кад је киша, кад је облачно, када је слаба месечина. Зашто се крије… Куцне јој на прозор, остави цвет под прозором. Једном јој је куцнуо, заправо баци каменчић, кад је отворила прозот певушио јој је тиху песмицу сакривен у сенци великог ораха. Једном је тихо свирао тамбурицу, а једном чак и фрулу.

Коначно звукови крчме, и улице су утихнули. Још само мало и трапави крчмарев шегрт ће погасити светло у кафани, и отићи назад у кухињу где ће до јутра прати суђе и чаше. Крчмарица Катица ноћас није ту, да му помогне па ће морати све сам да ради…

Хук сове, и звук птичијих крила пресекли су небо. Тачно наспрам њене куће, налази се стара напуштена кућа, у којој нико не живи годинама. На њеном тавану угњездила се породица сова, и неколико слепих мишева, који ноћу крстаре небом. Док је била мала плашила се и куће и сова и мишев, а сада су јој они постали пријатељи. Волела је кад чује хуг сове, јер је често после њега долазо онај фини лагани ударац каменчића о стакло њеног прозора, а затим сусрет са њеним тајним обожаваоцем. Када би још само могла да сазна ко би то могао бити. Желела је да га упита ко је, али се плашила да не пробуди своје ако би проговорила. Зато би само немо стојала у прозору, слушала га, гледала, и желела.

Звук сове није једини звук који се могао чути из напуштене куће. Како се двориште не би упарложило, и напунило којекаквих штеточина: пацова, змија, ласица, творова. Комшије су се договориле, да крчмар Гвозден у дворишту посади виноград, и да га одржава, а да они најближе комшије добију по пар литара вина сваке године. Гвозден је волео да прича како му је тај виноград доносио најплодније вино, увек се смејући. Она је знала зашто се Гвозден смеје. Толико пута је док би нестрпљиво исчекивала свог тајанственог удварача, из винограда у дворишту напуштене куће чула људске гладове, женске и мушке, чула шапутања и којекаква бесмислена обећања, чула пољубце и уздахе, цику, смех. Нека је могла да препозна гласове, најчешће је женски глас био глас циганчице Јулишке, а мушки гласову би се мењали. Али понекад био је то и глас капетанице Иванке чији је муж капетан Василије већ три године у гарнизону, и ретко стиже да обиђе своју кући, најчешће би са њом препознала глас судије Јове, али некад и није могла да разазна мушки глас. Било је и гласова које није знала, али у винограду је ноћу често било веома живо. Крчмар Гвозден би раном зором прошетао виноградом, и ту набрао бројне плодове, заборављене шалове, јакне, марамице са извезеним иницијалима, табакере, новчанике. Јеном је чак читаве панталоне писара Сретена пронашао на чокоту грожђа. Обично би те предметне затим ставио на полицу изнад шанка, и продавао их. Наравно већ за неколико сати појавио би се власник, и не питајући за цену платио да поврати своје изгубљене ствари.

Вечерас се овакви гласови нису чули. Али зачуо се петао, и она је знала да јој ноћас њен љубљени неће доћи. Приметила је да зора руди на истоку, и брзо се вратила у кревет, како би ухватила бар мало сна, пре но што је мајка пробуди да се спреми за цркву. Јер данас је недеља, а њу мајка тад редовно води у цркву, да покаже целој вароши како васпитану и лепу кћер има. А она зна, у цркви ће бити и он, иако не зна ко је, он ће је гледати, и зато треба да одспава, да буде лепа, одморна, да буде најлепша, да га изазива, па ће јој се можда следеће ноћи он преставити…

 

 

GORAN ĆURČIĆ