Posts Tagged ‘ucitelj’

ЧАС СТРПЉЕЊА

 url

Дечак се читаве ноћи пењао по оштрој стени. Месечина му је обасјавала пут. Корачао је стрмом стазом. Удубљења на стени представљала су једини пут до самог врха. Учитељ му је рекао да пре зоре мора бити горе, на врху те самотне стене. Стена се издизала из висоравни која је окруживала долину. Сребрна светлост Месеца била је једина водиља дечаку.

  • Зашто да се пењем по ноћи учитељу? – запитао је дечак, када му је брадати старац, кога је називао учитељем рекао шта те ноћи мора да учини.
  • Још увек ниси савладао страх дете моје. Ако се будеш пењао по дану, твој поглед ће одлутати и изгубити се у дубинама понора испод тебе, уплашићеш се и поглед ће те повући доле. Уплашићеш се. Пашћеш. А ја не желим да изгубим свог најбољег ученика. Или барем не желим да га изгубим тако лако. Стена је ноћу хладна, па ћеш се брзо кретати по њој, развијаћеш свој додир, твоји мајушни прсти проналазиће најскривеније пукутони у стени, за које ћеш се моћи задржати, и од којих ће зависити твој живот. Месец ће обасјавати твој пут, својој сребрном светлошћу. Пут ће се откривати пред тобом таман онолико колико требаш да видиш, ни више ни мање. Месец је ноћас велик, а облаци су далеко. Запамти по облачном времену никада се не пењи. Тада су богови близу и љуте се ако их ико узнемирава. Толико се разљуте, да дрзника заспу муњама и небеским огњем. Не бих желео да сам на мeсту оног ко окуси њихов гнев, а веруј ми ни ти дечаче.

Дечак је послушао све савете које му је учитељ дао и заиста пред само свитање нашао се на врху стене. Застао је, одаслао договорени звиждук учитељу. Знак да је стигао до свог циља. Затим је сео на стену, онако како му је учитељ рекао. Чекао је да се Сунце појави и посматрао долину испод себе. У долини су се брзи планински потоци громогласно стишавала, спајали и претварала у велику равничарску лењу реку, која је вијугала ипод крошњи древне столетне шуме. Учитељ је рекао да ће данас учити стрпљење. Све што треба да ради је да седи непомично на стени и посматра долину пред собом, све док му учитељ не да знак да сиђе.

  • Мораш се научити стрпљењну, ако желиш постати оно за шта си предодређен. Штета би било да протраћиш свој живот на исхитрене одлуке и брзе краткотрајне страсти. Мораш знати како да их обуздаш, али и како да их користиш на прави начин, када за то куцне прави час. – говорио му је учитељ док му је објашњавао шта ће га све чекати на врху стене, у часовима док буде оштрио своје стрпљење.

На први поглед дечаку је било нејасно, и неразумно. Врх стене, сив, хладан камен, то сивило прошарано црном и црвеном бојом, ожиљком, трагом залутале снаге муње која је свој најкраћи пут завршила баш на камену под којим он сада седи. Као да је тај камен оној дрзник о којем му је учитељ пичао, као да се камет усудио да пркоси боговима, и зато су га казнили, и то не једном. Трагова тих љутих муња било је на десетине. Неки трагови су били стари, прстари, готово неприметни, јер их киша и ветар вековима брише, али неки су били свежи, толико свежи да се чинило да још миришу на небески огањ од ког су настали.

На врху није било ничега и никога. И баш то је оно чиме је стари учитељ желео да га научи. Ништавило, смиреност, стрпљење, врлине и дарови на који су људи одавно заборавили. Можда можда понеки луталица, сироти скитница који је изгубио све драго па и свој живот негде на својим лутањима још може да открије у сопственој самоћи те врлине, али човек племенитог рода, рода каквог је био овај дечак, одавно је изгубио те врлине. Одавно су и обични људи по селима и градовима успевали да пронађу ништавило, које је учитељ толико желео да му покаже.

  • Јер ако га откријеш, и запловиш њиме, моћи ћеш да пловиш временом, и побеђујеш губитке… – говорио је старац, иако га дечак ништа није разумео.

На врху стене је дувао ветар. Али не обичан. Топао ветар подизао се из шумовите долине, са собом носећи мирисе биља, дрвећа, цветова, чистих потока. Дечак је пожелео да зажмури, како би се препустио том опојном топлом мирису, али га је учитељ упозорио да то нипошто не чини.

  • Мораш бити стрпљив, али не и неопрезна будала. У сваком тренутку мораш бити спреман да одреагујеш – биле су речи поуке старца. – не смеш заспати, јер онда те ничему нећу научити. Чувај своју будност и у најдубљим сновима!!!

Дечак је гледао у долину под собом. Из шуме су се уздизали звукови птица, животиља, ломњавина грана. Стена је била на тако необичном месту, да се дечаку као да се сваки шум из шуме чује на стени, баш као да сте прислонили лептира на своје уво, те да слушате шапат његових крила док невешто покушава да се отргне из ваших прстију.

Дечак је својим крупним очима посматрао шуму. Све могуће нијансе зелене боје откривале се се под њим на јутарњем сунцу. Птице су узлетале са грана и слетале. Само њима познатим ваздушним путањама кружиле су над долином и непогршиво проналазиле циљ свога лета. Спазио би понеког зеца како исхитрено протрчава на оближњим пропланцима. У даљини видео је неколико срна како трче слободне по пашњацима између шумарака. Зачуо би грокот дивље свиње, која љубоморно чува своју младеж. Приметио је и једног усамњеног сивог вука, како безциљно лута по ободу шуме, тражећи неку несрећну сакату животињицу да јој скрати муке и њоме се ослади. Посматрао је шуму под собом, покушавао да разазна њене становнике. Време је пролазило споро и полако, сваки пут када би пожелео да га учитељ позове назад погледао би са надом у Сунце и тада спазило да се Сунце једва мало померило од последњег пута када је свој поглед окренуо ка њему.

173e05ea4ace59c33ed22fad696200eb_resizeА онда изненада зачуо је другачији звук. Звук који није припадао овој нетакнутој, мирној долини и љеној шуми. Био је то топот поткованих копита снажних коња. Чудна поворка јахача појавила се у долини. Сви доједног су јахали велике црне коње. На челу поворке била је она. Женска прилика у црном огртачу. На леђима њеног огртача била је изаткана велика сребрна звезда. Прва је застала, обуздавалући свог коња стиском бутина уз његово снажно тело. Остали пратиоци зауставили су се покрај ње. Са своје главе скинула је црну капуљачу, а друга коса залепршала се на топлом ветру. Лаким покретом сишла је са коња и њена издужена мршава прилика пришла је најближем стаблу. Додирнула је стабло прстима, лагано прелазећи по његовој кори. Чинило се да је зажмурила, и да ослушкује шапат дрвећа под јагодицама својих дугачких прстију. А онда се окренула ка свом коњу и поново га узјахала. Дечак је тек тада приметио да коњ није имао седло. Схватио је, она је била врстан јахач. До ње је стајао барјактар у сребрнј веружњачи. У руци је држо црну заставу са црвеном косом линијом и сребрном звездом. Са њене друге стране стајао је копљаник у гвозденом оклопу. На свом штиту имао исти знак какв је носио и барјактар: црно поље пресечено црвеном косом линијом и сребрна звезда. Преосталу пратњу чинили су два стрелца у кожним прслуцима и два мајстора мачевања у комотним лаким веружњачама боје најтамнијег лишћа. Чинило се као да им она нешто говори, али никакав звук није допирао до дечака, нити је примећивао да она отвара уста. Снажни коњ се немирно помицао под њом, али га је она стиском својих ногу обуздавала и приморала да мирује док не заврши са немуштим саветовањем са својом пратњом. Све ово било је веома заниљиво дечаку, заправо био је то најзанимљиви део овог дугог дана намењеног учењу стрпљења.

А онда се онај самотни вук приближио коњаљицима. Застао је је пред њима, и погледао право у даму под црним плаштом. Сви су засатали, чак се и немирни коњ смирио под својом господарицом и као да су слушали шта им изгладнели вук говори. Да је био ближе могао је да прочита забринутост на лицима коњаника. Коначно дама се окренула ка једном од стрелаца, који је само немо климнуо главом и зајахао брзо ка пропланку иза првог шумарка. Није прошло пуно, а ловац се вратио, носећи два крупна уловљена зеца, из чијих рана је још цурила топла мирисна крв. Спустио је уловљене зечеве пред вука, а затим се вратио на своје место иза господарице у црном.

Коњаници су затим кренули у шуму. А вук је посматрао госпу на црном пастуву, све док јој се плашт није стопио са мраком шуме. Тек тада је халапљиво навалио на зечетину коју је добио од ње. Дечак је био збуњен оним што је видео.

Предвече, кад је Сунце зашло, а месечина преузимала моћ на долином, дечак је коначно чуо знак свог учитеља да крене доле. Чинило му се да му је требало више времена да сиђе, но када се пењао. Сада је био много стрпљивији, пазио је на сваки покрет својих стопала, и својих прстију. Пазио је на сваки клизави лишај и сваки белутак који би се крунио при додиру. Схватио је да му стрпљење сада значи и живот. Што више буде стрпљив веће су шансе да се цео спусти до подножја стене, где га чека стари учитељ.

Пред зору, био је покрај свог учитеља. Старац је свом ђаку дао да натегне балон са вином, како би повратио снагу и храброст, а затим је запалио ражањ на који је поставио свеже уловљеног зеца. Док су јели укусну зечетину, дечак је испричао необични сусрет коњаника и вука. Старац је немо слушао свог ученика, а када је дечак завршио са причом нагло је устао, и кренуо да гаси ватру на којој су се још увек пекли делов зеца.

  • Господарица се вратила, немамо пуно времена. Хајде дечаче, морамо што пре јавити великом кнезу. Немамо времена за губљење. Уништи сваки траг да смо овде били. Немамо пуно вемена… Чујеш ли ме, пожури !!!
Advertisements